Kad lišce na prozor ovaj vil iznese Писац: Динко Златарић
PJESAN CVI
Kad lišce na prozor ovaj vil iznese,
vesel dan nje pozor srcu mom donese;
jer svitlim tač zraci ne prosja sunce vik,
kad svedre oblaci, ter mine daž velik.
Čudno se gorkosti sve moje oslade, 5
i nî te radosti ke sa mnom nije tade.
Tolikom ljubezni priblažen uzgorim,
da pamet uzbjesni, ter ne znam što tvorim.
Ali mi do mal čas veselje toj mine,
zač skoro lip obraz prida mnom izgine. 10
Otide gospoja u brzo, i dike
pođu s njom bez broja, ljeposti razlike.
Tad se ja snebivam u tuzi pritamnoj,
i suze prolivam niz blijedi obraz moj.
Tač duga na nebi začne množ, ku goji, 15
pomasti u sebi, nu malo postoji;
dobro se ne dijeli, a tamnos prikrije
oblaka dan bijeli, i daž se prolije.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 230, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
