Kad godi, ružice, zamirim ures tvoj,
od svake tužice ozdravi život moj;
i ne vim ja pravit nedragos ali jad
od koga ozdravit ne budeš mene tad.
Nu, cvite izbrani ter svitlo sunačce, 5
scin' da se ne stani na toj me srdačce;
zač drugo mâ mlados i veće zlo ćuti,
kad vidim tvu rados ka mi svis zamuti;
koja mi srdce sve proleti kako stril,
a tomu ličce tve uzrok jes i vrat bil, 10
koji me pogubi, koji me skončava,
pokli me ne ljubi nje lipos gizdava.
Tere bih svaki trud trpiti volil ja
negoli željni blud, zašto mi ne prija,
zašto me ne sladi, zašto me ne goji, 15
ner birek sve radi da mene razdvoji.
Na se ćeš ter stavit krivinu i zazor,
ako me ozdravit ne bude tvoj pozor;
koji lik lastan jes: čin' da me u kril svoj,
gospoje, ter ures prizove obraz tvoj.20
Напомена
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str. , Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
