Кад годи, ружице, замирим урес твој,
од сваке тужице оздрави живот мој;
и не вим ја правит недрагос али јад
од кога оздравит не будеш мене тад.
Ну, цвите избрани тер свитло суначце, 5
сцин' да се не стани на тој ме срдачце;
зач друго мâ младос и веће зло ћути,
кад видим тву радос ка ми свис замути;
која ми срдце све пролети како стрил,
а тому личце тве узрок јес и врат бил, 10
који ме погуби, који ме скончава,
покли ме не љуби ње липос гиздава.
Тере бих сваки труд трпити волил ја
неголи жељни блуд, зашто ми не прија,
зашто ме не слади, зашто ме не гоји, 15
нер бирек све ради да мене раздвоји.
На се ћеш тер ставит кривину и зазор,
ако ме оздравит не буде твој позор;
који лик ластан јес: чин' да ме у крил свој,
госпоје, тер урес призове образ твој.20
Напомена
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
