Jarac u pameti—Sganarelle ou le Cocu imaginaire/9

←Šena osma

Jarac u pameti Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Šena deveta

Šena deseta→

Šena deveta

Ilija i Džono

     Ilija (s ritratom u ruci): Sad je u nas u rukami, imasmo ga, borjami; pak sad na komodu de da mi je razgledat ovi turin prašji ovega kurve sina koji me iđe i sramoti. Ne poznavam ga, nigda ga ubah nijesam viđo.
     Džono: Ah, nebesa! što vidim ovdi? ako je ovo moj ritrat, što imam vjerovat?
     Ilija: Aj, tužni Ile! pod koju se kobnu zvijezdu rodi, ter da od onega vižljeta moje poštenje ima bit obruženo! Veće tu nije druge ... (Skopriškava
da se Džono k njemu približe, a on se obrće s druge strane).
     Džono (zbande): Ovi ritrat ne može bit izišo iz ruka u koje sam ga ja postavio bez da mi ne čini veoma mislit i strašit se od jedne vjere u koju sam se toliko uzdo.
     Ilija: Veće tu nije druge. Tot odsad unaprijeda svak ćete kazat prstom, maskarit se tobom, i gdje god te susrete lje muško, lje žensko, svu sramo­tu koju ti je jedna neskladničina postavila na glavu, natovarit će na te, koli­ko da si ti isti sam sebi krivac od nje.
     Džono (zbande): Varam li se, ali je istina što vidim?
     Ilija: Da bi tko, već ti, pogani, da si se podigo i nastavio za mene učinit
beccom futugom, kad se nahodim u najboljom snazi i zelen, gdi je ovo prva godina kad brk zasukah. Eto nut da ženu jednoga muža baš pristojna, i kakva se drugoga prema meni nać neće, ovaki kosović i ovaka budala stane, ter...
     Džono (zbande): Ja sam sasvijem smeten.
     Ilija (obraćajući škinu Džonu): čČudne živine, čini mi se da je ovi pohle­pan za zabijat nos u tuđe posle.
     Džono (zbande): Ja sam sasvijem smeten.
     Ilija: S kijem je ima ovi?
     Džono (zbande): Poću k njemu. (Iliji) Mogu li... е molim te jednu riječ.
     Ilija (bježeći od njega): Koju besjedu imade ovi sa mnom?
     Džono: Bi li mi mogo učinit milos činit mi znat kako se nahodi u tvojijem rukami ta pitura?
     Ilija (zbande gledajući na Džona i na ritrat): Bre, porad šta ovo traži?
A, a, a, sad dohitam ja ovde... Do moje vjere, evo ti dje zec leži. Poznavam vrlo dobro čemu je ovako smeten; već se ništa ne čudim, neg' sve razumi­jevam; ovo ti je moj dobriković, ali, za rijet kako je pravo, moje vrijedne žene.
     Džono: Izvadi me iz muke u kojoj se nahodim i reci mi odkle ...
     Ilija: Znamo, zafale sreći, što vas smeta ovi letrat koji vas grize, ovo je
vaša prilika da znadeš, bio je u rukami one koju vi dobro poznavate. Ne cijeni da je što skroveno od vas, ja znadem sve, sve što je među tobom i među onom ženskom glavom; sve vaše trice i sva vaša ljubav nikomu nije bolje odkrivena kako meni. Ne znadem samo imam li čas da vaše gospostvo mene poznava, ma ćete me počastit odsad unaprijeda odustavit se od jedne ljubavi koja bi mogla jednomu mužu nemalo otić uz nos, i promisli da sfeta ženidba...
     Džono: Kako? tot ona, kako govoriš, koja je imala ovi ritrat... ?
     Ilija: Ona baš u glavu moja je žena, a ja nje muž; je li ti dosta?
     Džono: Nje muž?
     Ilija: Tastaman nje muž, rekoh ti, i muž, borjami muž. Ti znaš dobro deference koje imam š njome, i idem odmaha tužit se nje rođacim i sve im potanko povidjet.
     Džono: Što čujem! Dobro mi su rekli da ovi koga ima za vjerenika je­dno je naj neskladnije tijelo od ovega svijeta, grd i učinjen sve što se najgore može. Ah, kad mi joštera i ne bi bila iz tvojijeh nevjernijeh usta s tisuću zakletava obećala vjekovitu tvoju ljubav za mene, još bi i tada moja rasrdžba imala vas razlog prema tebi, gledajući koga si, neharnico, promije­nila, koga li prema meni za ljubit obrala, jedno naj potišteni je čeljade, bogastvo od koga... Ma ova uvrjeda, koju do srca ćutim, sadružena s trudima i mukam koje sam u dugu putu podnio, tako me pritisnula, tako pomankavam, da jedva moje tijelo uzdrži se na nogami.
 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.