Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/9
| ←Шена осма | Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена девета |
Шена десета→ |
Илија (с ритратом у руци): Сад је у нас у руками, имасмо га, борјами; пак сад на комоду де да ми је разгледат ови турин прашји овега курве сина који ме иђе и срамоти. Не познавам га, нигда га убах нијесам виђо.
Џоно: Ах, небеса! што видим овди? ако је ово мој ритрат, што имам вјероват?
Илија: Ај, тужни Иле! под коју се кобну звијезду роди, тер да од онега вижљета моје поштење има бит обружено! Веће ту није друге ... (Скопришкава
да се Џоно к њему приближе, а он се обрће с друге стране).
Џоно (збанде): Ови ритрат не може бит изишо из рука у које сам га ја поставио без да ми не чини веома мислит и страшит се од једне вјере у коју сам се толико уздо.
Илија: Веће ту није друге. Тот одсад унаприједа свак ћете казат прстом, маскарит се тобом, и гдје год те сусрете ље мушко, ље женско, сву срамоту коју ти је једна нескладничина поставила на главу, натоварит ће на те, колико да си ти исти сам себи кривац од ње.
Џоно (збанде): Варам ли се, али је истина што видим?
Илија: Да би тко, већ ти, погани, да си се подиго и наставио за мене учинит
беццом футугом, кад се находим у најбољом снази и зелен, гди је ово прва година кад брк засуках. Ето нут да жену једнога мужа баш пристојна, и каква се другога према мени наћ неће, оваки косовић и овака будала стане, тер...
Џоно (збанде): Ја сам сасвијем сметен.
Илија (обраћајући шкину Џону): чЧудне живине, чини ми се да је ови похлепан за забијат нос у туђе после.
Џоно (збанде): Ја сам сасвијем сметен.
Илија: С кијем је има ови?
Џоно (збанде): Поћу к њему. (Илији) Могу ли... е молим те једну ријеч.
Илија (бјежећи од њега): Коју бесједу имаде ови са мном?
Џоно: Би ли ми мого учинит милос чинит ми знат како се находи у твојијем руками та питура?
Илија (збанде гледајући на Џона и на ритрат): Бре, порад шта ово тражи?
А, а, а, сад дохитам ја овде... До моје вјере, ево ти дје зец лежи. Познавам врло добро чему је овако сметен; већ се ништа не чудим, нег' све разумијевам; ово ти је мој добриковић, али, за ријет како је право, моје вриједне жене.
Џоно: Извади ме из муке у којој се находим и реци ми одкле ...
Илија: Знамо, зафале срећи, што вас смета ови летрат који вас гризе, ово је
ваша прилика да знадеш, био је у руками оне коју ви добро познавате. Не цијени да је што скровено од вас, ја знадем све, све што је међу тобом и међу оном женском главом; све ваше трице и сва ваша љубав никому није боље одкривена како мени. Не знадем само имам ли час да ваше госпоство мене познава, ма ћете ме почастит одсад унаприједа одуставит се од једне љубави која би могла једному мужу немало отић уз нос, и промисли да сфета женидба...
Џоно: Како? тот она, како говориш, која је имала ови ритрат... ?
Илија: Она баш у главу моја је жена, а ја ње муж; је ли ти доста?
Џоно: Ње муж?
Илија: Тастаман ње муж, рекох ти, и муж, борјами муж. Ти знаш добро деференце које имам ш њоме, и идем одмаха тужит се ње рођацим и све им потанко повидјет.
Џоно: Што чујем! Добро ми су рекли да ови кога има за вјереника једно је нај нескладније тијело од овега свијета, грд и учињен све што се најгоре може. Ах, кад ми јоштера и не би била из твојијех невјернијех уста с тисућу заклетава обећала вјековиту твоју љубав за мене, још би и тада моја расрџба имала вас разлог према теби, гледајући кога си, нехарницо, промијенила, кога ли према мени за љубит обрала, једно нај потиштени је чељаде, богаство од кога... Ма ова уврједа, коју до срца ћутим, садружена с трудима и мукам које сам у дугу путу поднио, тако ме притиснула, тако поманкавам, да једва моје тијело уздржи се на ногами.
|