Ive kosi, rukavice nosi,
Sestrica ručat mu donesala,
Ive šeće, ručat mu se ne će.
„Ča ti j’, Ive, da ručati ne ćeš?“
„„Oj sestrice, rumeno ti lice! 5
Biš ga dala meni poljubiti?““
„Borme ne ću, bratac moj rođeni,
Aš bi bila od ljudi sramota
I od Boga još veća grihota!“
Ive skoči v zeleni vinograd, 10
Ter ukine kitu ružmarina.
Maru švikne prek lica rumena:
Kuda j’ Mari kita zasigala,
Tud je Mari krvca prolivala.
Onde raste svake sorte trave, 15
Svake sorte, najveć deteljine,
Pak ju žanje Anica divojka
Zlatnim srpom, belimi rukami,
Pak ju meće pred brajnemi konji:
„Jijte, pite, konji brajna moga, 20
Aš vam najco dug put putovati,
Aš vam najco tri lugi obajti:
V prvim lugi ni hladne vodice,
V drugim lugi kunje i naranča,
Trećem lugi boška jesenova, 25
Nutre leži ljuba Ivanova.“
