Иве коси, рукавице носи,
Сестрица ручат му донесала,
Иве шеће, ручат му се не ће.
„Ча ти ј’, Иве, да ручати не ћеш?“
„„Ој сестрице, румено ти лице! 5
Биш га дала мени пољубити?““
„Борме не ћу, братац мој рођени,
Аш би била од људи срамота
I од Бога још већа грихота!“
Иве скочи в зелени виноград, 10
Тер укине киту ружмарина.
Мару швикне прек лица румена:
Куда ј’ Мари кита засигала,
Туд је Мари крвца проливала.
Онде расте сваке сорте траве, 15
Сваке сорте, највећ детељине,
Пак ју жање Аница дивојка
Златним српом, белими руками,
Пак ју меће пред брајнеми коњи:
„Јијте, пите, коњи брајна мога, 20
Аш вам најцо дуг пут путовати,
Аш вам најцо три луги обајти:
V првим луги ни хладне водице,
V другим луги куње и наранча,
Трећем луги бошка јесенова, 25
Нутре лежи љуба Иванова.“
