I Пречестњејши господине! Љубимејши и дражени мој!
| ←Предуведомленије | I Пречестњејши господине! Љубимејши и дражени мој! Писац: Доситеј Обрадовић Живот и прикљученија |
II Љубими мој!→ |
Ви изискујете од мене такову вешт, да ништа на овом свету мени не може бити ни радосније ни драже колико то што ви желите, не само вами него, кад би могуће било, свим земнаго нашега круга садашњим и будуштим житељем соопштити и приподати. Ибо, зактевајући ви од мене описаније знаменитији[х] моји[х] прикљученија, чрез то дајете ми повод да вам опишем и изобразим краснејша морална својства добродетелни[х] они[х] народа које сам познао људи. А шта утешителније и чувствителним срцам може бити слађе и целому человеческому роду честније и славније колико познати да света небесна добродетељ по свему лицу земному у свим племенам и језиком има своје алтаре и своје верне, у красоту своју заљубљене, поклонике и служитеље? Шта је способније за возбудити у человеческим срцам љубов к благим наравом, к доброти и к человекољубију, разве дејствително моћи њих уверити да праведни и добри људи и овде на земљи благополучни су и при поласку с овога света спокојни и да ће чрез сву бесконечну вечност шчастливи бити и често многи од њи[х], ако су и простога состојанија и сељани, вечној памети и воспоминанију предају се и славе. Из овога, дакле, љубими мој, можете ласно познати с коликом радостију ја ћу ваше зактевање удовољствовати, и наместо што би ви мени за то, како ви велите, обвезани били, ја се вами за таково мени радо наложеније обвезан и благодаран признајем и исповедам.
Жеља к ученију била је начални узрок да сам ја сву вољу изгубио у оном сремском рају, то јест у Фрушкој Гори, у [Х]опову, дуже пребивати. Читајући Златоустове беседе на дејанија и на апостола Павла посланија, чудна некакова чувствованија возбуждавала су се и рађала у мој ем младом срцу. Златоусти (мислио сам у себи) да се није учио, он, ако би [х]иљаду година дејанија и посланија апостолска читао, он овако прекрасно и слатко сверх њи[х] не би умео беседити. Колики су други бешчислени то исто читали и наизуст знали, но о том тако и толико говорити нису знали ни могли, разве само они који су се у Атини или у Александрији учили. Отада, не само на јави, но и на сну, ништа ми већ није било у уму и на срцу разве велике библиотеке, академије, школе, учитељи, гди различне науке предају и трудољубиви, пчелам подобни, мед мудрости собирајушти ученици. Но сву ову моју горећу жељу моја срдечна, права синовња, к оној чистој и добронаравној мојега благодетеља Теодора Милутиновича души, љубав обуздавала је на неки начин и удручавала. Он би ми често, познајући моје усердије ко ученију, уздишући говорио да жали што ја моју младост ту всује тратим. А мени би се грозило и самој мисли к срцу мојему вход допустити, такова добра и блага чловека за живота оставити и никада га к тому не видити; а по његовом престављенију већ ништа ти ту не остаде што би ме задржавало и устављало.
У исто време случи се да један манастирски ђак, именем Атанасије, намери поћи у свој род, у Хорватску. Но, знајући да његов стриц Дионисије, који га је ту довео био да га покалуђери, не би га за главу пустио, зато он науми и без „остај, збогом!” дома поћи. И будући да је са мном лепо живио, каже ми што је намислио. То ти ја једва дочекам, откријем му с подобном повереностију моју жељу да би[х] и сам рад куд даље поћи и у које му драго место гди се млади људи уче доћи, ал’ не знајући ни на коју страну пута, замолим га да ме поведе с собом до Хорватске, а оданде, што бог да. „Зашто не би[х],” одговори он, „у друштву се много лепше путује него самим.
Дам му нешто новаца те оде у Ириг и купи ми доламу плаветну и чакшире и црвене [х]ајдучке опанке, пак сутрадан рано, нимало не оклевајући, ’ајде с њим заједно преко раковачке планине. Спустимо се к Раковцу, но странпутицом наоколо, јер сам ја ту познат био, пак ти све измеђˊ Фрушке Горе и Дунава пут Зеленграда. Ударимо на Осек, пређемо у Славонију и, идући к Пакр[а]цу, у једном селу случи нам се нешто чем се нисмо надали.
Чујемо у једној авлији песне и разговор множества људи. „Знаш ли што је”, рече ми Атанасије, „и тако сам жедан; уђимо у авлију за искати воде и видити шта се ту чини”. Уљеземо. Кад — али ту свадба и весеље. На наше искање воде мати женихова рече нам: „Драги путници, овде се данас не пије вода него вино; и ако [х]оћете, ’одите унутра.” Уљеземо. А кад сватовом кажемо да смо поиздалека, „Хее, срића,” викне кум, „кад на овако весеље из далека гости долазе!” Рече нам сести, јести, пити и веселити се. Запитају нас како је у Срему жито родило, како виногради и прочаја. И, тако, разговарамо се лепо и људски, слушајући музику и гледајући веселу младеж гди игра. Кад, ето ти однекуда једне велике ђачине, који баш спрама мене седне; попослуша неколико наш разговор, пак онда окрене реч к мени, говорећи: „По твом изговору чини ми се да си ти шизматик.” „Нисам ја шизматик“, одговорим му ја слободно, „него православни христјанин” и бољи од њега, ако је рад знати. Почнемо нама[х] по обичају дишпут о началству папином и о старешинству цркве греческе и римске. О овом послу ја сам већ читао био некога Максима Пелопонисиотскога књигу на влашком језику и знао сам је као наизуст, и могао сам се о том дишпутати да се земва пода мном тресе. Ђак се нађе у великом сијасету са мном, пак почне у своје говорење латински мешати, (од кога сам ја онда као и прочи сватови чист био) и уза сваку реч „пробо мајорем, него минорем” виче. Кум, стари сват и прочи соседатељи, сви римске церкве синови, ништа мање мене почну сви јединогласно похваљивати, говорећи да што год ја беседим, то разумеду; а своме се ђаку зачну ругати, који зове у помоћ некакве мајоре и миноре, а ту реч није ни за мајоре ни за капетане, него за Христа, за Петра, папу и патријар[х]е. То онога тако огорчи да почне претити да ће ме чинити послати везана у Пожегу. Једва то изрекне, кад ти сви скоче на њега, горе жене него људи, (зашто су сви престали били од игре и музике и слушали наш дишпут), нитко и ништо наричући га. „Кад се ти будеш женио“, реку му, „на твом весељу путнике и госте вежи, а не у нашој кући и о нашем весељу! И тако ти га истерају из куће и авлије, а мени реку да се ја нимало не бојим. И предузмемо опет мирно и лепо разговарати се као и пре. Било је већ пред ноћ и они добри људи не пусте нас тај дан од себе. Ту, дакле, преноћимо и сутрадан почасте нас и, како да смо им сродни, љубећи се и грлећи с нама љубезно отпусте нас.
Овако смо лепо дочекивати бивали не само у време свадбе, нити на једном месту, но свуда прелазећи преко Славоније и Хорватске. Свуда се они добри људи радују видити кога из далека да истим језиком беседи. Ко год има довољно хлеба у дому, радује се да му ко на ручак и вечеру дође. Странољубије њима је природно својство и ништа и[х] тако не раздељује и не очуждава колико цркве, греческа и латинска! Црква, која би дужна била њих већма присвојавати и у љубови и доброти срједињавати! Не би ли, дакле, била крајње ползе вешт добрим. људма сврх овога отворити очи? И казати им да они могу бити и једне и друге цркве и ништа мање кумити се, пријатељити, почитавати и љубити?
Из Славоније пређемо у Хорватску, и недалеко од Гаревице дођемо к дому и братији мојега друга, гди њега све сродство његово, браћа, сестре и снаје, тако весело дочекају као да је из некакова ропства утекао. Ово је ујесен било. У то време вођаше се Седмолетна војна међу домом аустријским, Прусијом и Росијом. Браћа Атанасијева, чујући моје намереније да би[х] рад у Русију прећи науке ради, даду ми совет да с којим регементкапеланом пређем у Германију; и, будући да се ту на[х]оди множество у росијској служби Сербаља официра, лако ће се који мене примити и отправити ме куда. желим. Саде, за наћи такова регементскапелана, суди се за нуждно у Загреб поћи и ту чекати, зашто туда хорватске регементе пролазе. Удрже ме они љубезни људи дванаест дана и нипошто не даду поћи; једва се растанемо, као да смо мислили до века живити скупа.
Мој Атанасије пође да ме отпрати до Петриње и дође до Загреба са мном, гди у предградију при једном купцу узмем једну собу на месец. Каже нам домаћин увече, кад чује моје намереније, да у граду има бискупа влашкога колеђијум и да, чекајући ја прилику за поћи у армију, могао би[х], међутим, онде почети дијачки (овако зову латински) учити се. Ово ми предложеније мило буде и пођем сутрадан с Атанасијем видити какав је то ту нашега епископа колегијум (зашто нас зову Вла[х]е).
Дођемо ту. Одведу нас пред началника који нас учтиво дочека и каже мени, чујући да би се ја рад учити, да ће он тај дан писати за ме епископу и да се узда исходатајствовати ми да могу при њима имати квартир и препитаније. Пољубим му ја руку и зафалим на таковом обештанију. „Но, ваља да знаш, мој синко“, рече ми он, „да, ако [х]оћеш, можеш овде и неколико година све потребно содержаније имати и учити се, али ваља да будеш унијат како што смо и ми.” „А зар сте ви унијати?” — речем му ја уплашен. „Јесмо,” одговори, „и да то нисмо, ми не само не би[смо] колегијум наш овде имали, но не би нам дали ни пребивати.” „Кад је тако“, речем му ја, „ви о мени ништа не пишите епископу, јер ја унијат нећу бити да би[х] знао никад ништа не научити.” Види он да сам се ја препао и тихим рече нам речма: „Та не бојте се, људи, нећемо ми вас силом, поунијатити. Останите, барем, те ручајте с нами, пак онда идите збогом куд [х]оћете.” Опростимо се ми и изиђемо из његове собе. Рече он нешто латински другим децама, ноја изиђу за нама и љубезно нас моле да останемо обедовати с њима. „Време је ручку“, веле нам, „не идите гладни од нас.” Ал’ мени није до ручка, јер ми колена пода мном дркћу. Не памтим како смо се испричали; то знам да изиђемо, пак беж’ из града.
И сад кад помислим они случај, ужасавам се каква је ужасна вешт предрасужденије! Они исти младићи, моји вршњаци, које сам мало пре с не-исказаном радостију гледао, колик’ да су ми мила браћа и сродници, како чујем да су унијати, учине ми се другојачи и страшни непријатељи који погибел моју желе и ишту. Преблаги и вечни боже, како и откуд то у људма бива да иста љубов твоја слатка и вечна, која би им морала служити за сојуз свештенејшега сродства, вернејшега друштва и сердечнејше преслатке љубови, та иста љубов твоја, коју људи криво разумеваући и злоупотребљавајући, служи им на раздељеније и љуту мрзост?
Извините, љубими мој, долготу писма, но с оним, кога срце наше љуби и душа наша почитује, ни усмени ни писмени разговор никада није дугачак; всегда је кратак.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|