I Prečestnjejši gospodine! Ljubimejši i draženi moj!

I Prečestnjejši gospodine! Ljubimejši i draženi moj!
Pisac: Dositej Obradović
Život i priključenija

Vi iziskujete od mene takovu vešt, da ništa na ovom svetu meni ne može biti ni radosnije ni draže koliko to što vi želite, ne samo vami nego, kad bi moguće bilo, svim zemnago našega kruga sadašnjim i buduštim žiteljem soopštiti i pripodati. Ibo, zaktevajući vi od mene opisanije znamenitiji[h] moji[h] priključenija, črez to dajete mi povod da vam opišem i izobrazim krasnejša moralna svojstva dobrodetelni[h] oni[h] naroda koje sam poznao ljudi. A šta utešitelnije i čuvstvitelnim srcam može biti slađe i celomu čelovečeskomu rodu čestnije i slavnije koliko poznati da sveta nebesna dobrodetelj po svemu licu zemnomu u svim plemenam i jezikom ima svoje altare i svoje verne, u krasotu svoju zaljubljene, poklonike i služitelje? Šta je sposobnije za vozbuditi u čelovečeskim srcam ljubov k blagim naravom, k dobroti i k čelovekoljubiju, razve dejstvitelno moći njih uveriti da pravedni i dobri ljudi i ovde na zemlji blagopolučni su i pri polasku s ovoga sveta spokojni i da će črez svu beskonečnu večnost ščastlivi biti i često mnogi od nji[h], ako su i prostoga sostojanija i seljani, večnoj pameti i vospominaniju predaju se i slave. Iz ovoga, dakle, ljubimi moj, možete lasno poznati s kolikom radostiju ja ću vaše zaktevanje udovoljstvovati, i namesto što bi vi meni za to, kako vi velite, obvezani bili, ja se vami za takovo meni rado naloženije obvezan i blagodaran priznajem i ispovedam.

Želja k učeniju bila je načalni uzrok da sam ja svu volju izgubio u onom sremskom raju, to jest u Fruškoj Gori, u [H]opovu, duže prebivati. Čitajući Zlatoustove besede na dejanija i na apostola Pavla poslanija, čudna nekakova čuvstvovanija vozbuždavala su se i rađala u moj em mladom srcu. Zlatousti (mislio sam u sebi) da se nije učio, on, ako bi [h]iljadu godina dejanija i poslanija apostolska čitao, on ovako prekrasno i slatko sverh nji[h] ne bi umeo besediti. Koliki su drugi beščisleni to isto čitali i naizust znali, no o tom tako i toliko govoriti nisu znali ni mogli, razve samo oni koji su se u Atini ili u Aleksandriji učili. Otada, ne samo na javi, no i na snu, ništa mi već nije bilo u umu i na srcu razve velike biblioteke, akademije, škole, učitelji, gdi različne nauke predaju i trudoljubivi, pčelam podobni, med mudrosti sobirajušti učenici. No svu ovu moju goreću želju moja srdečna, prava sinovnja, k onoj čistoj i dobronaravnoj mojega blagodetelja Teodora Milutinoviča duši, ljubav obuzdavala je na neki način i udručavala. On bi mi često, poznajući moje userdije ko učeniju, uzdišući govorio da žali što ja moju mladost tu vsuje tratim. A meni bi se grozilo i samoj misli k srcu mojemu vhod dopustiti, takova dobra i blaga človeka za života ostaviti i nikada ga k tomu ne viditi; a po njegovom prestavljeniju već ništa ti tu ne ostade što bi me zadržavalo i ustavljalo.

U isto vreme sluči se da jedan manastirski đak, imenem Atanasije, nameri poći u svoj rod, u Horvatsku. No, znajući da njegov stric Dionisije, koji ga je tu doveo bio da ga pokaluđeri, ne bi ga za glavu pustio, zato on naumi i bez „ostaj, zbogom!” doma poći. I budući da je sa mnom lepo živio, kaže mi što je namislio. To ti ja jedva dočekam, otkrijem mu s podobnom poverenostiju moju želju da bi[h] i sam rad kud dalje poći i u koje mu drago mesto gdi se mladi ljudi uče doći, al’ ne znajući ni na koju stranu puta, zamolim ga da me povede s sobom do Horvatske, a odande, što bog da. „Zašto ne bi[h],” odgovori on, „u društvu se mnogo lepše putuje nego samim.

Dam mu nešto novaca te ode u Irig i kupi mi dolamu plavetnu i čakšire i crvene [h]ajdučke opanke, pak sutradan rano, nimalo ne oklevajući, ’ajde s njim zajedno preko rakovačke planine. Spustimo se k Rakovcu, no stranputicom naokolo, jer sam ja tu poznat bio, pak ti sve izmeđˊ Fruške Gore i Dunava put Zelengrada. Udarimo na Osek, pređemo u Slavoniju i, idući k Pakr[a]cu, u jednom selu sluči nam se nešto čem se nismo nadali.

Čujemo u jednoj avliji pesne i razgovor množestva ljudi. „Znaš li što je”, reče mi Atanasije, „i tako sam žedan; uđimo u avliju za iskati vode i viditi šta se tu čini”. Uljezemo. Kad — ali tu svadba i veselje. Na naše iskanje vode mati ženihova reče nam: „Dragi putnici, ovde se danas ne pije voda nego vino; i ako [h]oćete, ’odite unutra.” Uljezemo. A kad svatovom kažemo da smo poizdaleka, „Hee, srića,” vikne kum, „kad na ovako veselje iz daleka gosti dolaze!” Reče nam sesti, jesti, piti i veseliti se. Zapitaju nas kako je u Sremu žito rodilo, kako vinogradi i pročaja. I, tako, razgovaramo se lepo i ljudski, slušajući muziku i gledajući veselu mladež gdi igra. Kad, eto ti odnekuda jedne velike đačine, koji baš sprama mene sedne; poposluša nekoliko naš razgovor, pak onda okrene reč k meni, govoreći: „Po tvom izgovoru čini mi se da si ti šizmatik.” „Nisam ja šizmatik“, odgovorim mu ja slobodno, „nego pravoslavni hristjanin” i bolji od njega, ako je rad znati. Počnemo nama[h] po običaju dišput o načalstvu papinom i o starešinstvu crkve grečeske i rimske. O ovom poslu ja sam već čitao bio nekoga Maksima Peloponisiotskoga knjigu na vlaškom jeziku i znao sam je kao naizust, i mogao sam se o tom dišputati da se zemva poda mnom trese. Đak se nađe u velikom sijasetu sa mnom, pak počne u svoje govorenje latinski mešati, (od koga sam ja onda kao i proči svatovi čist bio) i uza svaku reč „probo majorem, nego minorem” viče. Kum, stari svat i proči sosedatelji, svi rimske cerkve sinovi, ništa manje mene počnu svi jedinoglasno pohvaljivati, govoreći da što god ja besedim, to razumedu; a svome se đaku začnu rugati, koji zove u pomoć nekakve majore i minore, a tu reč nije ni za majore ni za kapetane, nego za Hrista, za Petra, papu i patrijar[h]e. To onoga tako ogorči da počne pretiti da će me činiti poslati vezana u Požegu. Jedva to izrekne, kad ti svi skoče na njega, gore žene nego ljudi, (zašto su svi prestali bili od igre i muzike i slušali naš dišput), nitko i ništo naričući ga. „Kad se ti budeš ženio“, reku mu, „na tvom veselju putnike i goste veži, a ne u našoj kući i o našem veselju! I tako ti ga isteraju iz kuće i avlije, a meni reku da se ja nimalo ne bojim. I preduzmemo opet mirno i lepo razgovarati se kao i pre. Bilo je već pred noć i oni dobri ljudi ne puste nas taj dan od sebe. Tu, dakle, prenoćimo i sutradan počaste nas i, kako da smo im srodni, ljubeći se i grleći s nama ljubezno otpuste nas.

Ovako smo lepo dočekivati bivali ne samo u vreme svadbe, niti na jednom mestu, no svuda prelazeći preko Slavonije i Horvatske. Svuda se oni dobri ljudi raduju viditi koga iz daleka da istim jezikom besedi. Ko god ima dovoljno hleba u domu, raduje se da mu ko na ručak i večeru dođe. Stranoljubije njima je prirodno svojstvo i ništa i[h] tako ne razdeljuje i ne očuždava koliko crkve, grečeska i latinska! Crkva, koja bi dužna bila njih većma prisvojavati i u ljubovi i dobroti srjedinjavati! Ne bi li, dakle, bila krajnje polze vešt dobrim. ljudma svrh ovoga otvoriti oči? I kazati im da oni mogu biti i jedne i druge crkve i ništa manje kumiti se, prijateljiti, počitavati i ljubiti?

Iz Slavonije pređemo u Horvatsku, i nedaleko od Garevice dođemo k domu i bratiji mojega druga, gdi njega sve srodstvo njegovo, braća, sestre i snaje, tako veselo dočekaju kao da je iz nekakova ropstva utekao. Ovo je ujesen bilo. U to vreme vođaše se Sedmoletna vojna među domom austrijskim, Prusijom i Rosijom. Braća Atanasijeva, čujući moje namerenije da bi[h] rad u Rusiju preći nauke radi, dadu mi sovet da s kojim regementkapelanom pređem u Germaniju; i, budući da se tu na[h]odi množestvo u rosijskoj službi Serbalja oficira, lako će se koji mene primiti i otpraviti me kuda. želim. Sade, za naći takova regementskapelana, sudi se za nuždno u Zagreb poći i tu čekati, zašto tuda horvatske regemente prolaze. Udrže me oni ljubezni ljudi dvanaest dana i nipošto ne dadu poći; jedva se rastanemo, kao da smo mislili do veka živiti skupa.

Moj Atanasije pođe da me otprati do Petrinje i dođe do Zagreba sa mnom, gdi u predgradiju pri jednom kupcu uzmem jednu sobu na mesec. Kaže nam domaćin uveče, kad čuje moje namerenije, da u gradu ima biskupa vlaškoga koleđijum i da, čekajući ja priliku za poći u armiju, mogao bi[h], međutim, onde početi dijački (ovako zovu latinski) učiti se. Ovo mi predloženije milo bude i pođem sutradan s Atanasijem viditi kakav je to tu našega episkopa kolegijum (zašto nas zovu Vla[h]e).

Dođemo tu. Odvedu nas pred načalnika koji nas učtivo dočeka i kaže meni, čujući da bi se ja rad učiti, da će on taj dan pisati za me episkopu i da se uzda ishodatajstvovati mi da mogu pri njima imati kvartir i prepitanije. Poljubim mu ja ruku i zafalim na takovom obeštaniju. „No, valja da znaš, moj sinko“, reče mi on, „da, ako [h]oćeš, možeš ovde i nekoliko godina sve potrebno soderžanije imati i učiti se, ali valja da budeš unijat kako što smo i mi.” „A zar ste vi unijati?” — rečem mu ja uplašen. „Jesmo,” odgovori, „i da to nismo, mi ne samo ne bi[smo] kolegijum naš ovde imali, no ne bi nam dali ni prebivati.” „Kad je tako“, rečem mu ja, „vi o meni ništa ne pišite episkopu, jer ja unijat neću biti da bi[h] znao nikad ništa ne naučiti.” Vidi on da sam se ja prepao i tihim reče nam rečma: „Ta ne bojte se, ljudi, nećemo mi vas silom, pounijatiti. Ostanite, barem, te ručajte s nami, pak onda idite zbogom kud [h]oćete.” Oprostimo se mi i iziđemo iz njegove sobe. Reče on nešto latinski drugim decama, noja iziđu za nama i ljubezno nas mole da ostanemo obedovati s njima. „Vreme je ručku“, vele nam, „ne idite gladni od nas.” Al’ meni nije do ručka, jer mi kolena poda mnom drkću. Ne pamtim kako smo se ispričali; to znam da iziđemo, pak bež’ iz grada.

I sad kad pomislim oni slučaj, užasavam se kakva je užasna vešt predrasuždenije! Oni isti mladići, moji vršnjaci, koje sam malo pre s ne-iskazanom radostiju gledao, kolik’ da su mi mila braća i srodnici, kako čujem da su unijati, učine mi se drugojači i strašni neprijatelji koji pogibel moju žele i ištu. Preblagi i večni bože, kako i otkud to u ljudma biva da ista ljubov tvoja slatka i večna, koja bi im morala služiti za sojuz sveštenejšega srodstva, vernejšega društva i serdečnejše preslatke ljubovi, ta ista ljubov tvoja, koju ljudi krivo razumevaući i zloupotrebljavajući, služi im na razdeljenije i ljutu mrzost?

Izvinite, ljubimi moj, dolgotu pisma, no s onim, koga srce naše ljubi i duša naša počituje, ni usmeni ni pismeni razgovor nikada nije dugačak; vsegda je kratak.

U Šklovu, 1788.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.