[Друга варијанта]
Дочекали су у црном велуру
Суморни и свечани
Несрећну децу, блатаву, суру
На широкој пољани.
И стоје седе старине и муче
И само сузе роне,
А ветар вришти, јесен туче,
Облачине се гоне.
И стоји Господар, и законик стари
Суморно претура, да не врисне згромљен;
Јунак бајке жустро Шарина тимари
А Свети кнез мукло гледа мач свој сломљен.
У китњастом руву завојевач смели
И страсни насладник најдражих рамена,
Збуњен чупа косе а низ образ свели
Клизе сузе као опело времена.
Са ужареним железом, пун гнева,
Одлучни жупан врела клешта стеже
И слуша ветар како мукло[...]
И јаук древним кланцем се разлеже,
А покрај њега блед, пун страве,
Праунук, чедо силног цара,
Гледа где вали поља плаве
И тешких леса бије пара.
С књигом у руци лута Високи деспот млади,
А седи наследник му кô безлист стари дуб
Неимар тешким маљем спасења котве гради
А херој Црноменски кô спаљен стрчи стуб,
И цела суморна поворка витеза
Окружена свитом свих векова сјаја
Гледа сабље своје отупела реза,
Док с литица древни вас погон се збраја.
И сручи се вихор с треском
У дубине
И задрхта сунце блеском
Врх планине,
И два се давна рода,
И два се давна разнострана века,
Два расна хода,
Посред планине, посред гора смрека,
Сретоше мрачни, очајни и тмули,
Јер коб у душе њине сумњу ули
И они сташе један према другом
Два века страна,
Две војске стране,
Стоје у мучању дугом
И сваког тишти рана,
У сваког чека бес да плане,
Стоје мучаљиви, неми, мрки
И ћуте,
Играју лицем осмеси грки,
Теку минуте.
И тада без речи, без крета
Два страна, два чудна света,
А сродна кô два брата,
Кô отац и син,
Као очајник бол што схвата
И беде чин
Скупише, збраше, створише
Софру и хлеб и пиће
Пише и не зборише
До у зорино освиће.
Без речи једне, без збора,
без звука Ћутали су и пили,
И зби се гозба без крика и хука,
Јер очај су крили.
И као да су пили отрова чаше,
И као да су јели крв деце своје,
И као да се плаше,
И као да мртве нове броје,
Као на страшном опелу
Ћутали су, ћутали и пили
До у зору. И по дану белу
Још увек грозу крили.
И цео дан тако, цео дан
Не паде реч ни звук,
И гостио се скуп тај збран
И владао је мук.
И паде ноћ страшна и паде ноћ грозна,
И врх глава њиних врисну јесен позна
И ледена зима зацери се гласно
И иње посу врх пехара вина
И чуо се јасно
Њен цик врх планина
И ноћ и друга ноћ и дође трећа,
Сви пију и неме
И свак се среће, сјаја сећа
А мукло плаче време.
И тада препун збиље од трпезе се диже
Суморан седи страсник са чашом пуном вина,
Законодавцу кô да наздравља приђе ближе
И гледну пут планина
И сва се гозба крете
И у ћутању дивљем обиђе дворце старе,
Обиђе храмове свете
Где орли разбуктали јаучу и шестаре
И стубови се кô мртваца коло
Кретоше и заиграше танац луд.
И врисну земља поносно и холо
И просу студ,
И тад кô кривац коб ког прокле,
Кријући сузе обореним гледом,
Без речи сви се поздравише редом
И раздвојише кô зна докле.
Осташе неми мртви господари
Сред планинских стена кô славе гробари,
Осташе сред снега и сред мртвих ствари.
Гомила с тешка пође срца,
Свесна те гозбе пуне плача;
Вај, цео народ вришти, грца
И корача.
А само седи дунавски лав
Са жезлом, глумац древног сјаја,
У злату и срми сав,
Кô симбол мртвих нараштаја,
С гомилом иде и оком тражи
Да наследника свога спази,
Као остављен друмом гази
Да поздрави га и оснажи.
За гомилом лута и њен пробој прати,
Не ропће, не куне
И страда и пати
Под теретом мука и здробљене круне.
И заста,
Јер заблесну га кô сјај небеса јасних,
Кô пожар шума, кô поглед цура страсних,
И тајац наста.
И гле, ка њему свечан, смео,
Мршави старац ближе ходи
Без круне, нити страже води,
Од трња круну себи сплео.
И све је ближе, корак још, два.
И приступиће к њему, Блешти и сја
Кô победник у шлему,
Без ичег, чак без коња, мача,
Кô светац блед и нем корача.
Не кô прогнаник који пати,
Не кô изгнаник препун бола,
Кô херој кога химна прати,
Врх чије главе хор се јати
Орлова царских и сокола.
Знамење своје носи собом,
У своме оку и у крету
Кô да пркоси том сеобом
Судбини, врагу, небу, свету.
Дунавски херој сликом збуњен
Зборити хтеде, но умукну;
Крочити хтеде, али устукну
И здроби жезал свој окруњен.
И кришом у мрак скри се
Кô да се самог себе срами;
Утрну сав у снежној тами
Где шуме смреке, бор и тисе.
