II
ОКАМЕЊЕНИ ОКЛОПНИЦИ
Пуст и хладан ваздух притиснуо недра
И гњечи и штипа и кô самрт дави,
Нигде смеха нема, нигде знака ведра
Ни месеца нема да се у ноћ јави;
Само једнолична и светла, бела
Пољана укочена мразом спава
А поворка погурена цела
Корача и смет је завејава.
И разноси је зимски ветар и свија,
И разноси прах снега с падина
Кланцима јаук кô пред смрт завија
У оном куту мртвачких градина.
Огромне стене мрачне, одвесне,
хладне Разговор сву ноћ с амбисом воде
И зјапе слеђене провале гладне
А дуси омађијани ходе
И блуде
Кроз пустош, где људска нога не крочи,
Посмртни танац гуде
И веју прах леден у очи.
Авај. Како је бела, слеђена пуста!
Све је лед и камен леден,
Господ мраза уста,
Од леда покров је испреден.
Упија се мраз у кости,
У крв, у очи, у жиле,
О, ко ће да премости
Мост који су виле свиле?
О, ко ће проћи кроз пакао леда?
Ко ће се пети стрмом литицом
Кад с врха демон гледа
И маше модром китицом?
Стена за стеном и пут незнан и нов
Кроз планински низ, кроз крш, кроз оркан луд,
Камене куле, каменит дом и кров,
А хладно срце, а скамењена груд.
О, хајде, крећи, народе, у лед.
О, хајде, полази кроз сметова ред.
Стена. Путања уска води. Куд?
Ветар завија. Смрт шири руке,
Пада кише студ.
Завијај за (окомите) луке(?)
Треба се пети. О, који је већ дан?
Куда идемо? У небо? Ледно је, сиво.
Коме је пут овај знан?
Сви ћуте. Не чујеш срце живо.
Не збори нико. То мукло чујеш бат
И шкрипи снег и пада иње на веђе,
Залеђене су очи. О, залеђен је сат,
Залеђено је време. И чујеш мукли бат.
И пад планинске воде, све ређе, о, све ређе
Ремети страшни мир и мук.
Ледене висе свеће. Ни птица не чујеш лет,
Ни ломљаве стена звук.
Омађијан је леден свет.
Мукло се корача. О, који је дан?
Докле ћемо се пети стазом уском?
Коме је пут овај знан ?
Ум спава под мразном љуском.
Одговор је замрзнут. У грлу реч се мрзне.
И тутањ се зачу. У страшни амбис сукну,
Сурвава се ко се речи дрзне,
Гомила стукну.
У страшни амбис са ломњавом се сруши
Коњ са товаром драгим и човек, и за трен
Низ ледену се урвину јетра пуши.
Све мукло. Дремеж пада снен.
То нису више људи. Створови Божјег дара,
То нису више бића, то није ум у телу.
О, то су мрке ствари. И игру с њима ствара
Ужасна коб што у ноћ гони их белу.
И дан и ноћ су истоветни
И зорин цик
И вечер... Мукли, сиви, сетни,
Окамењен је исти лик.
Још један напор, хајдемо још више,
На врх. На врх планина дивљих,
У царство облака бељих, сивљих,
Тамо где луди север брише.
Само се чује животињски јек,
Стење се, вапи и гази,
Мрк је тела о стену звек,
Бодро се пред собом пази.
Из ока ледене свеће висе,
Из усне висе ледене свеће,
Мрке су смреке, борје, тисе,
На косу црн се покров меће.
Окамењено све је. Људи и стока
Механички се креће к небу,
Игра беона уморног ока,
А коре леда образ гребу.
Пуже се, пада, у амбис рони,
Слеђено тело у паду звони,
Одјекује... А сви тупи, газе,
Пењу се, пењу... к небу више,
Све уже, све су стрмије стазе
А хладан север брише.
Пала је ноћ... Али ред још иде,
У истом ритму мили... трапа...
Сенке се мрким снегом виде.
О, дуге сенке, о, дуге као слава,
Дуге као венци, кô усклици славља.
Још стаза зове, одвесна и права,
У даљини се искра наде јавља,
Ханови бедни... Куће завејане
Где полудивљи човек траје дане,
Ту посут снегом и ледом нахрањен,
Ту где је човек и курјак настањен,
Обоје исти, обоје безумни,
Колором дивљим обојени стоје,
Слушају сфера божјих склад шумни
А зимске звезде у поноћи броје.
Дај топле речи.
Мукло... кипови ћуте.
Дај жар и бол ми лечи.
Кô путокази показују путе.
Мукли. Њин покрет сен тумачи.
И судбу сам означи,
Остани, иди, умри, вапи,
Сурвај се, куни... исто све је.
Храни се ватром својих капи
Испод продрте горске стреје.
Мећава веје... сву ноћ веје...
Како цвокоћу зуби и гњати,
Чланкови, зглобова ледних сплет.
Низ костура се слеђен клати,
Омађијан је кут и свет.
Грозница мраза свест нам мрчи,
Исколачене очи, прсти модри,
И само срце цича грчи
А нигде зоре да ободри.
Снег гаси ватру, влажне гране,
Ивере што у ватри циче,
Дим мрчи главе обхрване
Што на увеле крине личе.
Штипа дим, и стеже, гуши,
У недра клизи, крв згрушава,
Подиже косу, грло суши
И жиле стеже... распарчава...
И зора је иста, очајна и сива,
А пут зове даље,
Куда води стаза затрпана, крива,
Куд нас усуд шаље...
На брег. Још горе... К небу... смрти...
Отац није отац, мати није мати...
Вај, очај и с ње ће чар љубави стрти.
Корача се... Иде... Када ће се стати?
Сви смо мртве душе. Неке више силе
Крећу још последњом снагом хладне уде
У којима већ су залеђене жиле,
Само очи блуде. Само очи блуде.
Беоњаче саме од смрзнућа руде.
Све је каменит лед:
Одећа, лице, удови, стас
И лик опаљен димом и блед, Замро је глас
Све као извајано у леду мрко-плавом,
Све обвијено леденим пасом,
Легион људи са погнутом главом
Креће се за неким непојмљивим спасом.
Иде се, са смрћу бори,
Али смрт заман прети,
Заман се жртвама мори
Кроз врлети.
Невидљив неки нагон очајне жртве штити
Што у колони дугој један по један греду,
И залуд ледених свећа низ њина тела кити
Јер корача се мукло у богом даном реду...
Корача се, иде... И на врху стиже...
О, овај оркан цичи, мучи се и напреже
Да очаране жртве у амбис вечног диже
И да их ланцем страшним опасава, стеже...
Окамењен низ дохваћен буром стрепи,
Крши га, ломи, мучи, оргија почиње зала,
Прах снежни око слепи,
Небеса лију.
Авај, не дај се народе, не клони!
Не дај да занесен буром
Челични напон прсију одгони
Налет оркана.
Како је огроман видик, како чаробан крај,
Величанствено диван... Рубови стена грозних,
Пркосних, непроходних под тобом пежи знај.
Под тобом, под ногама твојим!
Ти си изнад планина, изнад врлети. Стани.
Гле, једва далеког сунца што негде дивно сија
Одблесак видиш где се на глечерској пољани
Ивицом стена злати.
Ти си изнад свега, изнад стуба смрти,
Изнад лествица бола... укочен мразом,
Али свест је на тој падини васкрсла...
Она је будна и ти си свестан преброђена зла.
Те страшне горе, и кланци њини,
Потоци, њина језера, венци,
Коте у пустој својој дивљини
Леже у својој ноћној сенци.
О, вековима исте су горе те,
О, вековима исти су кланци ти,
Бесвесне пусте гудуре њине зле,
Над њима поглед ока свиј,
Пребродио си и ти си Бог и дух,
Грозота она за тебе сад је смех.
Пребродио си. Но не дај сад да хук
Одене те у смрт. О, видео си силу ума свог,
О, видео си. Ти си њихов Бог.
Чујеш ли њихов бес? Бесвесни звук?
Остаће исти, о, кроз векове исти...
О, бежи, котрљај се низ падине, брже...
Бежи, бежи у други крај, у дô.
Још те искушење чека,
Још чекају напори нови.
О, ум свој васкрсли позови,
Иди, руши се низ падине у снег мек,
Бежи... Залеђеном поледицом клизај,
Иди, одлази. Још те чекају слични напори,
Но пребродићеш их с истом вером.
Побацај све.
Носи голу душу
И у њој заставе свете. Слеђене на твом срцу.
