II
OKAMENjENI OKLOPNICI
Pust i hladan vazduh pritisnuo nedra
I gnječi i štipa i kô samrt davi,
Nigde smeha nema, nigde znaka vedra
Ni meseca nema da se u noć javi;
Samo jednolična i svetla, bela
Poljana ukočena mrazom spava
A povorka pogurena cela
Korača i smet je zavejava.
I raznosi je zimski vetar i svija,
I raznosi prah snega s padina
Klancima jauk kô pred smrt zavija
U onom kutu mrtvačkih gradina.
Ogromne stene mračne, odvesne,
hladne Razgovor svu noć s ambisom vode
I zjape sleđene provale gladne
A dusi omađijani hode
I blude
Kroz pustoš, gde ljudska noga ne kroči,
Posmrtni tanac gude
I veju prah leden u oči.
Avaj. Kako je bela, sleđena pusta!
Sve je led i kamen leden,
Gospod mraza usta,
Od leda pokrov je ispreden.
Upija se mraz u kosti,
U krv, u oči, u žile,
O, ko će da premosti
Most koji su vile svile?
O, ko će proći kroz pakao leda?
Ko će se peti strmom liticom
Kad s vrha demon gleda
I maše modrom kiticom?
Stena za stenom i put neznan i nov
Kroz planinski niz, kroz krš, kroz orkan lud,
Kamene kule, kamenit dom i krov,
A hladno srce, a skamenjena grud.
O, hajde, kreći, narode, u led.
O, hajde, polazi kroz smetova red.
Stena. Putanja uska vodi. Kud?
Vetar zavija. Smrt širi ruke,
Pada kiše stud.
Zavijaj za (okomite) luke(?)
Treba se peti. O, koji je već dan?
Kuda idemo? U nebo? Ledno je, sivo.
Kome je put ovaj znan?
Svi ćute. Ne čuješ srce živo.
Ne zbori niko. To muklo čuješ bat
I škripi sneg i pada inje na veđe,
Zaleđene su oči. O, zaleđen je sat,
Zaleđeno je vreme. I čuješ mukli bat.
I pad planinske vode, sve ređe, o, sve ređe
Remeti strašni mir i muk.
Ledene vise sveće. Ni ptica ne čuješ let,
Ni lomljave stena zvuk.
Omađijan je leden svet.
Muklo se korača. O, koji je dan?
Dokle ćemo se peti stazom uskom?
Kome je put ovaj znan ?
Um spava pod mraznom ljuskom.
Odgovor je zamrznut. U grlu reč se mrzne.
I tutanj se začu. U strašni ambis suknu,
Survava se ko se reči drzne,
Gomila stuknu.
U strašni ambis sa lomnjavom se sruši
Konj sa tovarom dragim i čovek, i za tren
Niz ledenu se urvinu jetra puši.
Sve muklo. Dremež pada snen.
To nisu više ljudi. Stvorovi Božjeg dara,
To nisu više bića, to nije um u telu.
O, to su mrke stvari. I igru s njima stvara
Užasna kob što u noć goni ih belu.
I dan i noć su istovetni
I zorin cik
I večer... Mukli, sivi, setni,
Okamenjen je isti lik.
Još jedan napor, hajdemo još više,
Na vrh. Na vrh planina divljih,
U carstvo oblaka beljih, sivljih,
Tamo gde ludi sever briše.
Samo se čuje životinjski jek,
Stenje se, vapi i gazi,
Mrk je tela o stenu zvek,
Bodro se pred sobom pazi.
Iz oka ledene sveće vise,
Iz usne vise ledene sveće,
Mrke su smreke, borje, tise,
Na kosu crn se pokrov meće.
Okamenjeno sve je. Ljudi i stoka
Mehanički se kreće k nebu,
Igra beona umornog oka,
A kore leda obraz grebu.
Puže se, pada, u ambis roni,
Sleđeno telo u padu zvoni,
Odjekuje... A svi tupi, gaze,
Penju se, penju... k nebu više,
Sve uže, sve su strmije staze
A hladan sever briše.
Pala je noć... Ali red još ide,
U istom ritmu mili... trapa...
Senke se mrkim snegom vide.
O, duge senke, o, duge kao slava,
Duge kao venci, kô usklici slavlja.
Još staza zove, odvesna i prava,
U daljini se iskra nade javlja,
Hanovi bedni... Kuće zavejane
Gde poludivlji čovek traje dane,
Tu posut snegom i ledom nahranjen,
Tu gde je čovek i kurjak nastanjen,
Oboje isti, oboje bezumni,
Kolorom divljim obojeni stoje,
Slušaju sfera božjih sklad šumni
A zimske zvezde u ponoći broje.
Daj tople reči.
Muklo... kipovi ćute.
Daj žar i bol mi leči.
Kô putokazi pokazuju pute.
Mukli. Njin pokret sen tumači.
I sudbu sam označi,
Ostani, idi, umri, vapi,
Survaj se, kuni... isto sve je.
Hrani se vatrom svojih kapi
Ispod prodrte gorske streje.
Mećava veje... svu noć veje...
Kako cvokoću zubi i gnjati,
Člankovi, zglobova lednih splet.
Niz kostura se sleđen klati,
Omađijan je kut i svet.
Groznica mraza svest nam mrči,
Iskolačene oči, prsti modri,
I samo srce ciča grči
A nigde zore da obodri.
Sneg gasi vatru, vlažne grane,
Ivere što u vatri ciče,
Dim mrči glave obhrvane
Što na uvele krine liče.
Štipa dim, i steže, guši,
U nedra klizi, krv zgrušava,
Podiže kosu, grlo suši
I žile steže... rasparčava...
I zora je ista, očajna i siva,
A put zove dalje,
Kuda vodi staza zatrpana, kriva,
Kud nas usud šalje...
Na breg. Još gore... K nebu... smrti...
Otac nije otac, mati nije mati...
Vaj, očaj i s nje će čar ljubavi strti.
Korača se... Ide... Kada će se stati?
Svi smo mrtve duše. Neke više sile
Kreću još poslednjom snagom hladne ude
U kojima već su zaleđene žile,
Samo oči blude. Samo oči blude.
Beonjače same od smrznuća rude.
Sve je kamenit led:
Odeća, lice, udovi, stas
I lik opaljen dimom i bled, Zamro je glas
Sve kao izvajano u ledu mrko-plavom,
Sve obvijeno ledenim pasom,
Legion ljudi sa pognutom glavom
Kreće se za nekim nepojmljivim spasom.
Ide se, sa smrću bori,
Ali smrt zaman preti,
Zaman se žrtvama mori
Kroz vrleti.
Nevidljiv neki nagon očajne žrtve štiti
Što u koloni dugoj jedan po jedan gredu,
I zalud ledenih sveća niz njina tela kiti
Jer korača se muklo u bogom danom redu...
Korača se, ide... I na vrhu stiže...
O, ovaj orkan ciči, muči se i napreže
Da očarane žrtve u ambis večnog diže
I da ih lancem strašnim opasava, steže...
Okamenjen niz dohvaćen burom strepi,
Krši ga, lomi, muči, orgija počinje zala,
Prah snežni oko slepi,
Nebesa liju.
Avaj, ne daj se narode, ne kloni!
Ne daj da zanesen burom
Čelični napon prsiju odgoni
Nalet orkana.
Kako je ogroman vidik, kako čaroban kraj,
Veličanstveno divan... Rubovi stena groznih,
Prkosnih, neprohodnih pod tobom peži znaj.
Pod tobom, pod nogama tvojim!
Ti si iznad planina, iznad vrleti. Stani.
Gle, jedva dalekog sunca što negde divno sija
Odblesak vidiš gde se na glečerskoj poljani
Ivicom stena zlati.
Ti si iznad svega, iznad stuba smrti,
Iznad lestvica bola... ukočen mrazom,
Ali svest je na toj padini vaskrsla...
Ona je budna i ti si svestan prebrođena zla.
Te strašne gore, i klanci njini,
Potoci, njina jezera, venci,
Kote u pustoj svojoj divljini
Leže u svojoj noćnoj senci.
O, vekovima iste su gore te,
O, vekovima isti su klanci ti,
Besvesne puste gudure njine zle,
Nad njima pogled oka svij,
Prebrodio si i ti si Bog i duh,
Grozota ona za tebe sad je smeh.
Prebrodio si. No ne daj sad da huk
Odene te u smrt. O, video si silu uma svog,
O, video si. Ti si njihov Bog.
Čuješ li njihov bes? Besvesni zvuk?
Ostaće isti, o, kroz vekove isti...
O, beži, kotrljaj se niz padine, brže...
Beži, beži u drugi kraj, u dô.
Još te iskušenje čeka,
Još čekaju napori novi.
O, um svoj vaskrsli pozovi,
Idi, ruši se niz padine u sneg mek,
Beži... Zaleđenom poledicom klizaj,
Idi, odlazi. Još te čekaju slični napori,
No prebrodićeš ih s istom verom.
Pobacaj sve.
Nosi golu dušu
I u njoj zastave svete. Sleđene na tvom srcu.
