Први интермецо
III
КРВАВИ СВАТОВАЦ
Запенушана вијором струји
Поплава глава, легија страха,
А над њом витла, брекће, хуји
Кô неман плаха
Незајажљива авет помамна,
И самрт сипа и ватру сеје,
И маглом крила круже јој тамна
И зврктањем се подло смеје.
И праште пољупци немани несите,
Разривају, крше и дробе
Столетно храшће и стене вечите
И циче писком злобе.
И јата крстаре,
Сажижу и жаре
И дажду плама бљују.
И лелек тутањ далеко прати.
Подземни дуси кују
Мачеве вреле да могу клати,
Кô да из земље самрт ниче,
Као да с неба самрт слази.
Ватрени точак гази
Гомиле што се у калу и влази
Грче.
И Пораз химну кличе.
Набрекле прште жиле и теку.
Шкргућу зуби и кроз мрак блеште,
А очи блуде кроз ноћ далеку,
Трубе поруге треште
И тешке кврге звоне,
Кроз земљу лије праштави јек
И с тутњем у плач тоне.
Са Славом то се венчава Век.
О, чудно, чудно то је венчање!
Шибани ветром таласи хуче,
Низ нимфи иде на покајање
А коб из гробља сени вуче.
Згужвано месо, крв која кључа
Причешће то је. А пожар славе
И части — то је свадбена луча,
Сватовац — тутањ згрудване лаве.
Санте се ломе; звоне кô чаше.
Бура фијуче, усов сурвава
Потоке крви крваве наше.
То се Столеће једно венчава.
Вештица кикот пиштећи боде,
У море тешки падају ланци,
Кључеви бију заразне воде.
На венчању смо и на пијанци!
Лепршав, млад,
Шипарац мрк
Кроз цветан сад
Јури у трк,
Запурен, румен
Игра се, смеје.
Час снега грумен,
Час врели плам
Из груди веје,
С кама на кам
Јури уз цик
Моћан и јак,
Сунчев би зрак
Да за свој скине лик!
Шипарац, он,
Кô Аполон
Леп,
Шири лет.
За ружа сплет
Слеп.
Он хоће тутањ, лом и патњу,
Он хоће црних сени пратњу,
Он неће прстен вечери лаке,
Ни паучину месечне зраке;
Он хоће тешких ланаца јек,
Гробљанских плоча хладни дах,
Он млад и плах
Разблудни, страсни век.
Обесан тресе мраморне аркаде,
Стубове руши храмова и кула,
Котрља круне вековне и младе
И кликће:
»Годи, годи ми гунгула!«
И хоће крвљу да обоји власи
И беле ноге да у диму купа,
Да лубањама рамена украси
И трон да створи од човечјег трупа.
И он хоће гомиле лубања,
Постоље меса, од планина више,
Кад старцем буде, да врх мртвих сања,
А крв да још се пуши и мирише,
И да у магли мртвих душа снива
И да се смеје више него ико
И да векове умрле дозива:
»Још нико крвав не беше толико!
О, преци моји, шта су ваше круне?
Њихови до нас већ не стижу плами.
Нити вас славе, нити ко вас куне!
Но моја круна умеће да мами,
Као опојни дах отровног цвета...
Кад у најдубљој изгубим се тами,
Где су провале и понори сами,
Мамиће она ватром дивље зубље
И кроз просторе продирати сјајем.
И што ја тонем све дубље и дубље,
Све страшнија ће пламтети бескрајем.
Трам, трам,тру — ру!
Трам, трам, тра — тра — ра!
Ааааа.
Хуууу...
Так!...«
