Prvi intermeco
III
KRVAVI SVATOVAC
Zapenušana vijorom struji
Poplava glava, legija straha,
A nad njom vitla, brekće, huji
Kô neman plaha
Nezajažljiva avet pomamna,
I samrt sipa i vatru seje,
I maglom krila kruže joj tamna
I zvrktanjem se podlo smeje.
I prašte poljupci nemani nesite,
Razrivaju, krše i drobe
Stoletno hrašće i stene večite
I ciče piskom zlobe.
I jata krstare,
Sažižu i žare
I daždu plama bljuju.
I lelek tutanj daleko prati.
Podzemni dusi kuju
Mačeve vrele da mogu klati,
Kô da iz zemlje samrt niče,
Kao da s neba samrt slazi.
Vatreni točak gazi
Gomile što se u kalu i vlazi
Grče.
I Poraz himnu kliče.
Nabrekle pršte žile i teku.
Škrguću zubi i kroz mrak blešte,
A oči blude kroz noć daleku,
Trube poruge trešte
I teške kvrge zvone,
Kroz zemlju lije praštavi jek
I s tutnjem u plač tone.
Sa Slavom to se venčava Vek.
O, čudno, čudno to je venčanje!
Šibani vetrom talasi huče,
Niz nimfi ide na pokajanje
A kob iz groblja seni vuče.
Zgužvano meso, krv koja ključa
Pričešće to je. A požar slave
I časti — to je svadbena luča,
Svatovac — tutanj zgrudvane lave.
Sante se lome; zvone kô čaše.
Bura fijuče, usov survava
Potoke krvi krvave naše.
To se Stoleće jedno venčava.
Veštica kikot pišteći bode,
U more teški padaju lanci,
Ključevi biju zarazne vode.
Na venčanju smo i na pijanci!
Lepršav, mlad,
Šiparac mrk
Kroz cvetan sad
Juri u trk,
Zapuren, rumen
Igra se, smeje.
Čas snega grumen,
Čas vreli plam
Iz grudi veje,
S kama na kam
Juri uz cik
Moćan i jak,
Sunčev bi zrak
Da za svoj skine lik!
Šiparac, on,
Kô Apolon
Lep,
Širi let.
Za ruža splet
Slep.
On hoće tutanj, lom i patnju,
On hoće crnih seni pratnju,
On neće prsten večeri lake,
Ni paučinu mesečne zrake;
On hoće teških lanaca jek,
Grobljanskih ploča hladni dah,
On mlad i plah
Razbludni, strasni vek.
Obesan trese mramorne arkade,
Stubove ruši hramova i kula,
Kotrlja krune vekovne i mlade
I klikće:
»Godi, godi mi gungula!«
I hoće krvlju da oboji vlasi
I bele noge da u dimu kupa,
Da lubanjama ramena ukrasi
I tron da stvori od čovečjeg trupa.
I on hoće gomile lubanja,
Postolje mesa, od planina više,
Kad starcem bude, da vrh mrtvih sanja,
A krv da još se puši i miriše,
I da u magli mrtvih duša sniva
I da se smeje više nego iko
I da vekove umrle doziva:
»Još niko krvav ne beše toliko!
O, preci moji, šta su vaše krune?
Njihovi do nas već ne stižu plami.
Niti vas slave, niti ko vas kune!
No moja kruna umeće da mami,
Kao opojni dah otrovnog cveta...
Kad u najdubljoj izgubim se tami,
Gde su provale i ponori sami,
Mamiće ona vatrom divlje zublje
I kroz prostore prodirati sjajem.
I što ja tonem sve dublje i dublje,
Sve strašnija će plamteti beskrajem.
Tram, tram,tru — ru!
Tram, tram, tra — tra — ra!
Aaaaa.
Huuuu...
Tak!...«