Grem tužan povazdan cvileći odveće

Grem tužan povazdan cvileći odveće
Писац: Џоре Држић

Grem tužan povazdan cvileći odveće
   I velmi jadovan cić hude nesreće,
   Vaj, svak me se odmeće!

Još kej mnih vapiti da me njoj ubrane,
   Sad možem viditi da mi su s njih strane 5
   Neizvidne me rane.

Oh, gdi mnjih najbolje poslidnje ufanje,
   Tuj tuge, nevolje i moje skončanje
   Svrnu se u neznanje.

Razumim tere vim, ako t' mi još pravi: 10
   Srcem te ja ljubim, sve sumnje ostavi
   Ti u mojoj ljubavi!

Еvo svak s umom dan, rec' mi cić milosti,
   Ča prudi bili dan, čemu su svitlosti,
   Steći ja u tamnosti? 15

Tač ljubav čemu je, koja se ne vidi,
   Tim tko te toj čuje, jur ga se postidi,
   Velmi ga se postidi.

Ako je istina rič ka se pravila,
   Da morska pučina pri bi se prozrila 20
   Negli srce bez dila?

Nu počan misliti pod nebom, moj Bože,
   Temeljit dar biti da nigdar ne može,
   Tuge t' mi se odlože.

Najliše videći gdi svaki pribiva 25
   S ufanjem u sreći ka ni zlu protiva,
   Slipa je puna gnjiva.

Jer ona pravedne mnokrat na smrt vodi,
   A u svem krivedne nepravo slobodi
   I na zdravje provodi. 30

Nije li prislipa, višnji ju prokuni,
   Gdi dobrih rasipa da zalijeh napuni
   I oblastju svom kruni.

I mnokrat razumne uboštvom ponizi,
   A naprid bezumne bogactvom uzvisi 35
   I moćno ih usliši.

Još ki je dostojan stati u svitlosti,
   Taj š nje ni pokojan, obujmljen tamnosti
   I velikom žalosti.

Nu sve dni ne slavi kojijeh je slavila. 40
   Ni onijeh ostavi na ke je mrzila
   I u svem protiv bila.

Ar ona budući od svita nastala,
   Nje je dar bjegući i sva čas i hvala
   Vrimenja je ter mala. 45

Ni slična inomu neg morskoj pučini
   Dokle vitri ne dmu, mir s krajem učini,
   Steći val u tišini.

Božje je toj danje, da svaka na sviti
   Jedino ufanje u nj budu staviti 50
   I njegov dar želiti.

Ne zov se tim ohol nitkor u nje ime,
   Ar s nebom gre okol i srića i vrime
   Jakno vihar srid zime.

Kom bili dan sine, znaj da ga slidi noć, 55
   I sunčan zrak mine i bude tamnos doć
   S ke trudnim biva pomoć.

Još kad se daž spusti i vrle godine
   Oblaci se gusti kadgodir rasčine
   Ter svedriv nebo sine, 60

Jur takoj po velje tuge i žalosti
   Priđe si veselje gizdavo zadosti,
   Obujmivši svitlosti.

Tim nemoj tko mniti da sam vas poražen,
   Još ufam ja biti dobročes i blažen, 65
   I ovi trud utažen.

Извор[уреди]

Stari pisci hrvatski, knjiga 33, Džore Držić: Pjesni ljuvene, strana 63-65, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb 1965.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.