Грем тужан поваздан цвилећи одвеће

Грем тужан поваздан цвилећи одвеће Писац: Џоре Држић

Грем тужан поваздан цвилећи одвеће

---

Грем тужан поваздан цвилећи одвеће
   I велми јадован цић худе несреће,
   Вај, свак ме се одмеће!

Још кеј мних вапити да ме њој убране,
   Сад можем видити да ми су с њих стране 5
   Неизвидне ме ране.

Ох, гди мњих најбоље послидње уфање,
   Туј туге, невоље и моје скончање
   Сврну се у незнање.

Разумим тере вим, ако т' ми још прави: 10
   Срцем те ја љубим, све сумње остави
   Ти у мојој љубави!

Ево свак с умом дан, рец' ми цић милости,
   Ча пруди били дан, чему су свитлости,
   Стећи ја у тамности? 15

Тач љубав чему је, која се не види,
   Тим тко те тој чује, јур га се постиди,
   Велми га се постиди.

Ако је истина рич ка се правила,
   Да морска пучина при би се прозрила 20
   Негли срце без дила?

Ну почан мислити под небом, мој Боже,
   Темељит дар бити да нигдар не може,
   Туге т' ми се одложе.

Најлише видећи гди сваки прибива 25
   С уфањем у срећи ка ни злу протива,
   Слипа је пуна гњива.

Јер она праведне мнократ на смрт води,
   А у свем криведне неправо слободи
   I на здравје проводи. 30

Није ли прислипа, вишњи ју прокуни,
   Гди добрих расипа да залијех напуни
   I областју свом круни.

I мнократ разумне убоштвом понизи,
   А наприд безумне богацтвом узвиси 35
   I моћно их услиши.

Још ки је достојан стати у свитлости,
   Тај ш ње ни покојан, обујмљен тамности
   I великом жалости.

Ну све дни не слави којијех је славила. 40
   Ни онијех остави на ке је мрзила
   I у свем против била.

Ар она будући од свита настала,
   Ње је дар бјегући и сва час и хвала
   Вримења је тер мала. 45

Ни слична иному нег морској пучини
   Докле витри не дму, мир с крајем учини,
   Стећи вал у тишини.

Божје је тој дање, да свака на свити
   Једино уфање у њ буду ставити 50
   I његов дар желити.

Не зов се тим охол ниткор у ње име,
   Ар с небом гре окол и срића и вриме
   Јакно вихар срид зиме.

Ком били дан сине, знај да га слиди ноћ, 55
   I сунчан зрак мине и буде тамнос доћ
   С ке трудним бива помоћ.
 
Још кад се даж спусти и врле године
   Облаци се густи кадгодир расчине
   Тер сведрив небо сине, 60

Јур такој по веље туге и жалости
   Приђе си весеље гиздаво задости,
   Обујмивши свитлости.

Тим немој тко мнити да сам вас поражен,
   Још уфам ја бити доброчес и блажен, 65
   I ови труд утажен.

---

Извор

Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 63-65, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.