Dva se draga gaju u jubavi,
cvit garofal s bosiljkom u grasti,
progovara garofal bosiljku:
"Da bi znala kita bosioka,
ku ti jubav nosim od pokoja, 5
jubi tebe živo srce moje,
više nego i zemju i more,
na čem staju liposti od svita,
ne bi tebe ja prigori cvita,
za sve blago od ovoga svita, 10
samo celov da mi hoćeš dati,
moje srce neka mi ne pati."
Odgovara kita bosioka:
"Garofale moj cvite čestiti,
ki ne veneš ni zimi ni liti, 15
nije lako celove davati,
da ti ne zna ni otac ni mati.
Moja me je svitovala baka
da utaman ne jubim junaka,
da su momci vira i nevira, 20
dok te jubu da ti viru daju,
kad te ojubu onda te ostavu
i jošter se s tobom i rugaju,
zato celov nikome ne davaj,
koja dade da ga ne imade. 25
Moja mi je govorila mati,
da je celov početak jubavi,
da ga zato nikome ne davan,
nego onomu komu budem prava
i to kad se vratim iz prid oltara, 30
da mu moie sve darujem blago,
da čini od njega što je njemu drago,
da divojka nema višeg blaga,
neg poštenje što je svakom drago.
Cvito Fisković, Nekoliko narodnih pjesama 19. stoljeća iz Orebića, Čakavska rič: Polugodišnjak za proučavanje čakavske riječi, Vol. XXI No. 1, 1993., str. 14-15.
