Два се драга гају у јубави,
цвит гарофал с босиљком у грасти,
проговара гарофал босиљку:
"Да би знала кита босиока,
ку ти јубав носим од покоја, 5
јуби тебе живо срце моје,
више него и земју и море,
на чем стају липости од свита,
не би тебе ја пригори цвита,
за све благо од овога свита, 10
само целов да ми хоћеш дати,
моје срце нека ми не пати."
Одговара кита босиока:
"Гарофале мој цвите честити,
ки не венеш ни зими ни лити, 15
није лако целове давати,
да ти не зна ни отац ни мати.
Моја ме је свитовала бака
да утаман не јубим јунака,
да су момци вира и невира, 20
док те јубу да ти виру дају,
кад те ојубу онда те оставу
и јоштер се с тобом и ругају,
зато целов никоме не давај,
која даде да га не имаде. 25
Моја ми је говорила мати,
да је целов почетак јубави,
да га зато никоме не даван,
него оному кому будем права
и то кад се вратим из прид олтара, 30
да му моие све дарујем благо,
да чини од њега што је њему драго,
да дивојка нема вишег блага,
нег поштење што је сваком драго.
Цвито Фисковић, Неколико народних пјесама 19. стољећа из Оребића, Чакавска рич: Полугодишњак за проучавање чакавске ријечи, Вол. XXI Но. 1, 1993., стр. 14-15.
