Bojeć se da meni vik se ti neć smilit Писац: Динко Златарић
PJESAN XCII
Bojeć se da meni vik se ti neć smilit
strah smrtnom studeni čini mi tužnu mrit,
a plam se ne gasi, kim slatki pogled tvoj
srce mi porazi da ne ima čas pokoj.
Stinem ja i gorim i kripko nastoju 5
da tebe izdvorim gizdavu gospoju;
a lje se odmećeš; tač moje cviljenje
ni molbe čut nećeš, kim ištem smiljenje.
Kroz toj se po vas dan ufanje skončaje,
a jača bojazan u meni nastaje, 10
ter se ja snebivam, i blijedi moj obraz
suzami polivam, uzdišuć na svakčas.
Zatoj mi svak pravi: „Što zaman ti sahneš?
Tuj ljubav ostavi, neka već odahneš".
A da te ikad oć budu ja, draga vil, 15
da hoću nije moć, da je moć, ne bih ktil.
Tako je suđeno; tako još hoću sam,
da kroz te ljuveno po vas vik moj zgaram.
A ti ku ć hvalu steć, da tlačiš ovakoj
jednoga, ki te već neg život ljubi svoj?20
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 219, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
