Нека сузим, нек' уздишем
на далече ме радости,
И АКО љубим А НЕ издишем
могућство је тве лијепости.
Још наказни да најјаче 5
мени се узму противити,
ја до вика тебе, браче,
дворит' имам и љубити;
још тва лијепос хитра собом
сред разблуДЕ ШАли када, 10
мене вијечнијем веже робом,
дух мој плијени, срце влада.
Таку лијепос, ах јаох, рит' ћу,
тко да може не љубити
за те вазда справан бит ћу 15
живот смртим промијенити.
Лијепа и мила пчела ако је
мене упекЛА, РЕкох тако,
слатке јесу ране, које
медна уста дијеле овако. 20
Кад угледах црне очи
сред лијепости плав румене,
златан к'о ЛУК рЕкох скочи,
златном стријелом ранит' мене.
Ах, МА РЕци, јаох, љубице, 25
већ хоћу ли у покоју
кад год љубит' твоје лице,
и уживат' лијепос твоју?
Сред планине ове бијеле
гди ме ЈАКА припекл пржи, 30
драга сјена једне ЈЕЛЕ
стрављен живот мој уздржи.
Изнаћ' меНИ КЕ покоје
ако желиш, јаох, у смећи,
кад је уза ме добро моје, 35
онда је покој мој највећи.
Добила јес јаох, добила
тва л'јепота срце моје,
О РАдости драга и мила,
о љубљена ма госпоје. 40
На сам поглед лица твога
роб ост'о сам вјековити,
лијеПЕ, РЕци, чести кога
да не буду придобити.
Још да небо доли паде, 45
гори а земља буде узити,
срце и душа моја РАДЕ
тебе љубит' и дворити.
Љувенога по сред боја
натјечем се заман с тобом, 50
свеђ о СТАНЕ слава твоја,
већијем свеђ ме вежеш робом.
Слатко 'е драго лијепо лице
у љубаВИ ЦЕливати;
и још слађе — — — — 55
скровну радос уживати.
Носи и буди свијем прол'јеће
тва л'јепота у цвијећицу,
сред прси ти расте цвијеће
цвијеће ЦВЈЕТА у твом лицу. 60
Напомена
У овој песми свака строфа садржи једно женско име, која су на крају уписана.
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XI, Djela Miha Bunića Babulinova Maroja i oracia Mažibradića marina Burešića, str.111-112, Zagreb, 1880
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мароје Мажибрадић, умро 1591, пре 433 године.
