9

←<8 страна Шињел

Шињел Писац: Николај Гогољ

Шињел 10 страна>→

прилика да се и увече прошета у новом шињелу. За Акакија Акакијевича цио тај дан био је најсвечанији празник. Вратио се кући у најбољем расположењу, скинуо шињел и пажљиво га објесио о зид, погледавши још једном сукно и поставу, потом хотимице, ради поређења, извадио свој стари, сасвим распаднути огртач. Погледао га је, па се и сам насмијао: тако је била велика разлика! И још се послије тога, за вријеме ручка, дуго смјешкао кад год би се сјетио у каквом је стању био огртач. Јео је раздрагано и послије ручка није преписивао ништа, никакав акт, већ је мало прољенчарио на постељи док се није смрачило. Затим се, не одуговлачећи, обукао, огрнуо шињел и изишао на улицу. Гдје је заправо становао чиновник који их је позвао на чај, не можемо, на жалост, рећи: памћење почиње јако да нас издаје, и све што постоји у Петрограду, све улице и куће тако су се слиле и побркале у глави да је врло тешко извести одатле било шта сређено. Како било да било, несумњиво је то да је тај чиновник живио у љепшем дијелу града – према томе, доста далеко од Акакија Акакијевича. Најпрјие је Акакије Акакијевич морао проћи неким пустим, слабо освијетљеним улицама, али што се више приближавао чиновниковом стану, улице су постајале живље, насељеније и јаче освијетљене. Пјешаци су почели чешће промицати, појављивале се и даме, лијепо обучене, мушкарци с оковратником од даброва крзна, рјеђе су се сретале Вањке на својим саоницама са дрвеним решеткастим оградама које су биле позакуцаване позлаћеним клиновима – супротно томе наилазили су кочијаши са баршунастим капама малинове боје, с лакованим саоницама, увијени у ћебад од медвјеђег крзна и уз шкрипу точкова пролијетале кочије са украшеним сједиштима за кочијаше. Акакије Акакијевич је на све то гледао као на неку новост. Он већ неколико година није излазио увече на улицу. Зауставио се радознало пред освијетљеним излогом једне трговине да погледа слику на којој је представљена нека лијепа жена како изува ципелу обнаживши своју врло лијепу ногу, а иза њених леђа, из врата друге собе, испружио главу некакав мушкарац са залисцима и лијепом шпанском брадицом. Акакије Акакијевич је одмахнуо главом, насмијешио се и пошао својим путем. Зашто се насмијешио, зато што је видио сасвим непознату ствар о којој, међутим, сваки човјек ипак има неку слутњу, или је помислио, као и многи други чиновници: »Е, па ти Французи! Ста да се и каже, само ако нешто зажеле, то сасвим тако....« А може бити да није помислио чак ни то – не може се продријети у човјекову душу и дознати све што он мисли. Најзад, стигао је до куће у којој је становао помоћник шефа одјељења. Помоћник шефа одјељења живио је на великој нози: на степеништу је свијетлио велики фењер, стан му је био на другом спрату. Ушавши у предсобље, Акакије Акакијевич је спазио на поду читаве редове каљача. Између њих, насред собе, налазио се самовар који је шуштао и испуштао пару у колутовима. На зидовима су висили сви шињели и плаштови, међу којима су неки били чак и са оковратницима од дабровине или са јакама од сомота. Из собе су се чули граја и говор који су наједном постали јасни и разговијетни чим су се отворила врата и појавио се лакеј с послужавником, на коме је било много испражњених чаша, с посудом за павлаку и корпицом за двопек. Очигледно је да су се чиновници давно скупили и попили прве чаше чаја. Објесивши свој шињел, Акакије Акакијевич уђе у собу и пред његовим очима се истовремено помолише свијеће, чиновници, луле, столови за картање, а слух су му заглушили шкрипа столица и брзи разговор, који је допирао са свих страна. Он стаде насред собе сасвим беспомоћно, трудећи се да се присјети шта треба да чини. Али су га утом били примијетили, бучно га поздравили, па сви одмах изишли у предсобље и поново разглеђали његов шињел. Мада се Акакије Акакијевич збунио, ипак, будући да је био простодушан човјек, није могао да се не обрадује видећи како су сви хвалили његов шињел. Затим су, разумије се, сви оставили и њега и његов шињел и упутили се, као што обично бива, столовима одређеним за играње виста. Све то: граја, разговори и гомила људи – све је то Акакију Акакијевичу било некако чудно. Он просто није знао шта да ради, куд да дјене руке, ноге и цијелога себе; напосљетку, сјео је уз оне што су се картали, гледао карте, загледао у лице једном па другом, и послије неког времена почео зијевати, осјећати да му је досадно, тим прије што је то већ давно било вријеме кад је он, по обичају, лијегао да спава. Хтио се опростити са