Пирим' благо сеј пјесни, избрани мој цвите,
у сузах, с бол'језни ке роним крози те,
у ких ћу плакати на тебе немило,
и правде питати у тебе, ма вило,
да виђу, на твој суд чиниш ли тој управ,5
дајући мени труд за службу и љубав.
Погледом ти мене напуни љубави,
и жеље лјувене, а пак ме остави;
љубав ми указа, и милос обећа,
дил мога пораза сад приспје несрећа,10
тер кратиш твој поглед проћ мени ти сада,
а не вим, за ку злед сржба те тач влада.
Реци ми кривину, молим те бога рад,
нека ја погину за мој гриех оди сад,
да веће гледати не будем твој урес,15
да с мене имати не будеш ку болес.
То ли ти није мило, да се твој зову ја,
реци ми, ма вило, да веће погјем тја.
Ну неће тој разлог, а смисли ти мало,
хоће ли вишњи бог мимо све остало,20
да најприје приблажиш љубави човјека,
а пак га оставиш, да цвили до виека.
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XI, Djela Miha Bunića Babulinova Maroja i oracia Mažibradića marina Burešića, str.108-109, Zagreb, 1880
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мароје Мажибрадић, умро 1591, пре 433 године.