10

←<9 страна Шињел

Шињел Писац: Николај Гогољ

Шињел 11 страна>→

домаћином, али му то други нису допустили говорећи да је неопходно у част новог шињела испити по чашу шампањца. Након један сат донијели су вечеру која се састојала од руске салате, хладне телетине, паштета, посластичарских пирошки и шампањца. Акакија Акакијевича су натјерали да попије двије чаше шампањца, послије чега је он осјетио да је у соби било веселије, али ипак није могао заборавити да је већ дванаест сати и да је давно било вријеме да се иде кући. Да домаћин не би некако смислио да га задржи, он је неопажено изишао из собе, пронашао у предсобљу шињел, са жалошћу спазио да лежи на поду, отресао га, скинуо с њега сваку пахурјицу, обукао га и спустио се степеницама на улицу. На улици је све још било освијетљено. Неке мале продавнице, ти стални клубови слугу и разних других људи, биле су отворене, из других, које су биле затворене, ипак су се кроз пукотине на вратима пружали дуги млазови свјетлости, што је био знак да оне још нису без друштва и вјероватно да слушкиње или слуге завршавају своја оговарања и разговоре, доводећи своју господу у недоумицу гдје се они сад налазе. Акакије Акакијевич је ишао у веселом расположењу, па је чак нагло, не знајући зашто, потрчао за неком дамом која је као муња пројурила поред њега и чији је сваки дио тијела био у необичним покретима. Али се ипак брзо зауставио и опет пошао лагано, чудећи се и сам зашто је био појурио. Ускоро су се пред њим протегле оне пусте улице које нису пријатне ни дању, а камоли ноћу. Сад су постале још празније и усамљеније: фењери су почели свјетлуцати рјеђе, уље је, види се, веч мање капкало; појавише се дрвене куће, плотови; нигдје живе душе; само је по улицама свјетлуцао снијег и тужно се црњеле ниске уснуле страћаре са затвореним капцима. Он се приближио мјесту гдје је улицу пресијецао бескрајан трг који је изгледао као страшна пустиња и на чијој су се другој страни једва назирале куће. У даљини, богзна гдје, жмиркало је слабо свјетло у некаквој дашчари која се, чинило се, налазила на крају свијета. Ту се весело расположење Акакија Акакијевича некако знатно умањило. Ступио је на трг не без некаквог недовољног страха, као да му је срце предосјећаио нешто рђаво. Осврнуо се и погледао с једне и са друге стране. Као да је око њега било море. »Не, боље је и не гледати«, помислио је и корачао затворених очију, а кад их је отворио да види да ли је близу крај трга, наједном је спазио да пред њим, готово пред самим носом, стоје неки бркати људи, али какви, заправо, то већ није могао разазнати. Очи су му се замаглиле и срце у грудима закуцало. »Па ово је мој шињел!« – рече један од њих громким гласом, шчепавши га за јаку. Акакија Акакијевич хтједе већ да викне »Стражар!« кад му други од њих принесе устима песницу велику као чиновничка глава и рече: »Де, само викни!« Акакије Акакијевич само осјети како су му скинули шињел и ударили га корјеном, а он пао наузнак на снијег и више ништа није осјећао. Послије неколико минута дошао је к себи и дигао се на ноге, али тада већ није било никога. Осјећао је да је напољу хладно и да он нема шињела, почео је викати, али глас, изгледа, није могао ни допријети до ивице трга. Очајан, не престајући да виче, почео је трчати преко трга право ка стражари поред које је стражар стојао и, ослоњен на халебарду, гледао, чини се, радознало, желећи да дозна ког врага човјек издаље трчи к њему и виче. Акакије Акакијевич, дотрчавши до њега, задихано је почео викати да он спава и да ништа не осматра, да не види како пљачкају човјека. Стражар одговори да није примијетио ништа, да је само видио како су га насред трга зауставила нека два човјека, да је помислио да су то били његови пријатељи; а да он, умјесто да се узалуд свађа, боље да ујутро оде надзорнику, па ће надзорник пронаћи ко му је узео шињел.
Акакије Акакијевич је дотрчао кући потпуно неуредан: оно мало косе што је још остало на сљепоочницама и на потиљку било је сасвим рашчупано; бокови, груди и цијеле панталоне биле су обавијене снијегом. Старица, газдарица његова стана, чувши страховито лупање у врата, нагло скочи из постеље и с ципелом само на једној нози потрчи да отвори врата придржавајући, из срамежљивости, руком кошуљу на грудима. Али отворивши врата и видјевши како изгледа Акакије Акакијевич, устукнула је назад. Кад јој је он исприповиједао шта му се догодило, она је пљеснула рукама и рекла да треба да иде право члану кварта, да ће се полицијски надзорник правити важан, обећати и слагати, и да је најбоље ићи право члану кварта, да га она и познаје