* * * (Јесењи се вијор зацерио грозно)

Извор: Викизворник
* * * (Јесењи се вијор зацерио грозно)
Писац: Милутин Бојић




                     *
                    * *

                                 "La vie est bien triste. Encore
                                                         rions!!

Јесењи се вијор зацерио грозно,
И, кô с дивљим треском бронзе што се дроби,
Крикнула је зима у вечерје позно
И вриснула студен кикотом што злоби.

А ти, кô да ништа у души не пече,
Као да не спава гробље нада свелих,
Гробље, које осмех твој никад не рече,
Још си горд, ко некад, сред пролећа врелих.

И кô с неким стидом, отураш далеко
Све скривене боле, и грабиш помамно
Зрак далеког сунца, у свитање меко
Што разблудно сија и смеје се мамно.

Иди и пребриши све болне минуте!
Буди исти! Твоје кад се здрозга плеће,
У твом хладном оку кад жеље заћуте,
Још збориће вера: — Ми стварамо путе,

Ми смо господари и Бола и Среће!

(Без датума)



Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.