(Спустивши главу на моје груди)
| (Спустивши главу на моје груди) Писац: Петар Кочић |
(Спустивши главу на моје груди)
Спустивши главу на моје груди,
Плакала ти си, невино чедо,
А твоје нежне и бујне власи,
Скриваху лице туробно, бледо.
И ја сам плак'о, гледећи тебе,
И бујни поток суза је тек'о,
Али сам ипак пресрећан био,
Јер љубав сам за љубав стек'о.
*
Ја те љубим дивни створе,
Љубићу те врелим жаром
Док ме смрца не уграби
И растави с твојим чаром.
Али ни гроб неће моћи
Угасити љубав свету,
Коју гајим у свом срцу
Према теби, љупком цвету!
Кад посетиш мој гроб хладни,
Чућеш речи о љубави,
Што ти збори тавна хумка,
Цвете лепи и убави!
Напомене[уреди]
Ове стихове написао је Кочић у писму својој дјевојци, каснијој супрузи, 5. VIII 1899. из Сарајева. (Видјети писмо бр. 9 у III књизи овог издања). Објавио их је први пут Ђуро Гавела у Сабраним делима Кочићевим 1961.
Извори[уреди]
- Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.
|