„Иво и Аница“
Бол болује Иво и Аница,
Иво јесте кугу пребољео,
А Аница и сада болује.
Иво к' Ани под пенџер долази:
„О Анушо виду из очију, 5
Можеш знати, да ћеш пребољети,
Да ти водим са мора ећима,
Да купујем апе по дукате?"
„А мој Иво виду из очију,
Не купуј ми апе по дукате, 10
Не води ми са мора ећима,
Ну то аспе изпод биела врата,
Нуто струка изпод белензука
Могу знати пребољети нећу.“
Ту су они у риечи били. 15
Ал говори Иванова мајка:
„Прођ' се Иво Анице дјевојке.
Ја сам теби љепшу цуру нашла,
И љепша је и виша од Ане.“
Ал' то Иво хаје и нехаје. 20
Купи свате Иванова мајка,
Купи свате са четири стране,
И доведе Марушу дјевојку.
Ал ето ти двие танке робиње:
„Ајде Иво скин са коња цуру, 25
Ајде Иво рекла ти је мајка.“
Отлен хајте двие танке робиње,
Ћорда ми је крви пожељела,
Ако снидем, одсјећ' ћу вам главу."
И одоше двие танке робиње. 30
Ал' ето ти Иванов даиџа:
„Ајде Иво скин'с коња дјевојку.
Ајде Иво рекла ти је мајка.“
Отал хајде мој даиџа драги,
ћорда ми је крви пожељела, 35
Ако снидем, одсјећ' ћу вам главу.“
Отал оде Иванов даиџа,
Ал ето ти двие Ивине секе:
„Ајде Иво скин' с коња дјевојку,
Ајде Иво, рекла ти мајка.“ 40
Ал говори Иво момче младо,
„Отлен хајте двие секе моје,
Ћорда ми је крви пожељела;
Ако суиђем одсјећ ћу вам главу.“
И одоше двие Ивине секе. 45
Ал ето ти Иванове мајке,
Извадила пребиеле дојке:
„Ајде Иво карам ти не биле,
Ајде Иво скин' с коња дјевојку.“
Ал то Иво хаје и нехаје. 50
Проли сузе Иванова мајка.
Отал оде Иванова мајка.
Ал говори Аница дјевојка:
„Ајде Иво скин' с коња дјевојку,
Сад ће риети твоја мила мајка, 55
Он би дошо, ал' му не да Ана."
Скочи Иво на ноге лагане
И послуша Анушу дјевојку,
И он оде свом биелом двору,
И он скиде са коња дјевојку. 60
Кад је била вечер по вечери,
Сведоше их у чардаке горње.
Сједи Иво у душеку своме,
А Маруша на сандуку своме.
Узе Иво седефли шаргију, 65
Ситно куца, јасно попиева,
А у сваку риеч припиева:
„Сада вели моја Ана драга,
Сада Иво Мари дувак скида.
Ниесам Ано ти ми жива била, 70
И тако ми кугу пребољела.“
Опет Иво куца уз шаргију,
Ситно куца, јасно пропиева,
А у сваку риеч припиева:
„Сада вели моја Ана драга, 75
Сада Иво Мари лице љуби.
Ниесам Ано ти ми жива била
И тако ми кугу пребољела.“
Скочи Иво на ноге лагане,
Па подиже пулан дувак Мари 80
Па је закле великом заклетвом:
„Све до дана ти непушчај гласа,
Нек се браћа пушак напуцају,
Нек се секе кола наиграју.
Поздравит ћеш моју милу мајку, 85
Нек ми сиече даске јаворове,
А носила од јадиковине.
Нек ми врана перу, разчешљају,
Што ми га је Ана одранила.
Па потеже ноже оковане, 90
Па удара себе у срдашце,
Кад у јутро јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
А говори Иванова мајка:
„Силом Иву у ђердек сведосмо, 95
Јутрос Иве из ђердека нема,
Бели му је Мара омиљела.“
Па се сјети Иванова мајка,
Па потече на горње чардаке,
Па удара ногама у врата. 100
На четвера врата одлетила.
До кољена у крв угазила:
Кучко једна Височкиња Маро,
Што си моме Иви учинила?"
„Не будали несуђена мајко; 105
Јер му водиш немилу дјевојку.
Јер му ниси Анице довела.
Сву ноћ Иве у душеку сједи,
А ја млада на сандуку своме,
Сву ноћ Иво куца уз шаргију, 110
Ситно куца, јасно попиева,
А у сваку риеч припиева:
Сада вели моја Ана драга,
Сада Иво Мари дувак скида,
Ниесам Ано ти ми жива била, 115
И тако ми кугу пребољела.
Сада вели моја Ана драга,
Сада Иво Мари лице љуби.
Ниесам Ано ти ми жива била
И тако ми кугу пребољела. 120
Па он скочи на ноге лагане,
Па подиже подиже пулан дувак мени.
Па ме закле великом заклетвом:
Да до дана ја не пушћам гласа,
Нек се браћа пушак напуцају 125
Нек се секе кола наиграју,
Поздрави ми моју милу мајку
Нек ми сиече даске јаворове,
А носила од јадиковине,
Нек ми врана перу, разчешљају, 130
Што ми га је Ана одранила."
Кад изказа Ивановој мајци,
Што је Иво сву ноћ говорио,
Па се маше себе у џепове,
И потеже ноже оковане: 135
„Кад је с мене, нек није ни мене."
Па с удара ножем у срдашце,
Отал оде Иванова мајка,
Па говори кићеним сватовма;
А од сада млади укопници, 140
„Ево Иво на чардаку мртав,
Иво мртав на душеку своме,
Мара мртва на сандуку своме.“
Два меита поредо спремају;
Два меита напоредо носе. 145
Кад су били к' Аничину двору,
Угледа их Аница дјевојка,
Па повика своју милу мајку:
„Нуто мајко чуда великога
Силом Иву у ђердек сведоше, 150
Нуто јутрос Иве у пунице!“
Ал говори Аничина мајка:
„Не будали моја Ано драга
Оно Иву у мезаре носе.“
Кад погледа Аничина мајка: 155
Ал јој Ана душицу пустила.
Ал повика Аничина мајка:
„Причекајте млади укопници,
Сву ноћ ми је Ана умирала
А сад ми је Ана доумрла.“ 160
Причекаше млади укопници,
Док је мајка Ану опремила.
Три меита напоредо носе,
Три меита поредо копају,
С једну страну Анушу дјевојку 165
А у сриеди Иво момче младо,
Из Анице поникла ружица,
А из Иве винова лозица,
Па се лоза око руже свија,
Као Иво око своје Ане, 170
А из Ане стручак босијока,
Гдје је нико, туде и остао.
