[„Дојчо, синко Дојчо, ти ми болан легаш“]
„Дојчо, синко Дојчо, ти ми болан легаш,
болан легаш, синко, девет годин’ дана,
бол болујеш, Дојчо, мајке не казујеш!
Кроз коске ти, Дојчо, трава проникнала,
кроз уши ти, Дојчо, муве пролиташе, 5
кроз очи ти, Дојчо, змије пролазише.
Кажи, Дојчо, кажи што си тол’ко грешан?“
„Однеси ме, мајке, до теј беле цркве,
да ја кажем, мори мајке, моји греови."
Однеое га мајка до теј беле цркве, 10
а она се врата сама затворише.
„Кажи, сине, кажи мајке твоји греови?"
„Ја сам бија, мори мајке, у кумите,
па сам бија, мајко, кумитски војвода,
кумитски сам, мајко, тај барјак носија. 15
Па идомо, мајко, кроз гору зелену,
па појамо, мајко, теј кумитске песме,
па сретнамо, мајко, китени сватови.
Који закла, мајко, китени сватови,
који закла, мајко, кума и старејка, 20
а ја закла, мајко, младог младожењу,
и ја закла, мајко, туј младу невесту.
Саранимо, мајко, китени сватови,
саранимо, мајко, у гору зелену.
Од младожењу ниче трње и глогиње, 25
од девојку, мајко, петровка јабука.
Три године, мајко, ми туј не прођомо.
Кад прођоше, мајко, три године дана,
туј прођоше, мајко, сви моји кумите,
и ја прођо, мајко, кумитски војвода. 30
Кој обиђе, мајко, трње и глогиње,
кој обиђе, мајко, јабуку пeтровку.
Не обиђо, мајко, трње и глогиње,
не обиђо, мајко, јабуку петровку.
И затој сам, мори мајко, ја толико грешан!" 35
