Шурковића Хана
На св’јету се наћи не могаше,
Да се младо двоје миловаше,
Ко што сада беже Љубовићу,
И он пази Ханку Шурковића.
Кад му Ханка санак борављаше, 5
Мехмед беже на прстима хода,
Да не трене, да је не пробуди.
Томе нико мани не бијаше,
Већ свекрва, Мехмед бега мајка.
Довикује своју кћерку Ајку: 10
„Моја кћени, моја десна руко,
Хајд’ завади брата и невјесту,
Ево теби дизија бисера
И ево ти дизија дуката
И ево ти алмас драги камен." 15
Проговара Ајкуна дјевојка:
„Богме нећу, моја мила мајко!
Свачем ме је снаха подучила,
Хитро ткати, ситно пирлитати,
Мусенефом везом попуњати, 20
У мутваку јемек направдти
И у двору собу очистити."
Кад то чује остарјела мајка,
Довркује сина Омер бега:
„Омер беже, дражи од очију, 25
Хајд’ завади брата и невјесту,
Ево теби на Загорју кула,
И пред кулом зелена ливада,
На ливади пет стотин' оваца,
И још ћу ти три чифлука дати: 30
Ти завади брата и невјесту.
Не треба нам кучка материна,
Кад нејмаде од срца евлада,
Од зла рода, нек није порода."
Кад то чуо дјевер Омер беже, 35
Говорио својој старој мајои:
„Нећу, мајко, живота ми мога,
Жиивота ми и мога и твога!
Мене снаха луда застанула,
Куд ходила, за руку водила; 40
Гдје сједила, на крило садила.
Сваком ме је добру научила:
Учила ме књизи и јазији,
Турковању, што ми дину треба,
Подучила људству и памети: 45
Нећу, мајко, живота ми мога,
Живота ми и мога и твога!"
Кад то чула остарјела мајка,
Проговара сину Омер бегу:
„Ако нећеш, сине, Омер беже, 50
Послушати своје старе мајке,
Харам теби моја храна била."
Побоја се беже Омер беже,
Побоја се хране матенине.
Он се скочи на ноге лагане 55
И он спаде низ бијелу кулу
И упаде у топле халвате:
Мехмед беже по халвату хода,
Ханка лежи у меку душеку;
Покрио је од злата чаткијом, 60
Да јој сунце не опали лице.
Проговара дјевер Омер беже:
„Не будали, брате Мехмед беже,
Кад се не би јунак оженио,
Ја се не би' таквом оженио! 65
Да ти знадеш, беже Мехмед беже,
Што ити ради невјерница твоја?
Кад ти одеш у нове тимаре,
Намјести се невјерница твоја,
Намјести се, што год љепше може: 70
Нагизда се што год више може,
Она крије руке на бајраке,
А у руке црвене јабуке,
Па излази на горње чардаке,
Она мами од Босне трговце." 75
Кад то чује беже Мехмед беже,
Удари је ногом међу плеће:
„Устај гори, Шурковића Ханко!
Купи благо што си донијела,
Води робље што си га довела, 80
Па ти хајде својој старој мајци."
Скочи Хана кано будаласта,
Јер се томе није научила,
А на правди бога јединога.
Рони Ханка сузе ндз образе, 85
Она кука кано кукавица,
Ал Мехмед бег ни хабера нема.
Он узима с дукатим' чекмеџу,
Па одброја њезино вјенчање.
Сто дукат' се беже пребројио 90
У Ханкине очи гледајући,
Јер је Ханка одвише лијепа,
Буд' лијепа, буд' је и паметна,
Јер јој памет много блага ваља.
Када виђе Шурковића Ханка, 95
Купи благо што је донијела,
Води робље које је довела.
Опреми је беже Мехмед беже:
Што је женско — под б’јелим тулбентом,
Што је мушко — под мрким сајвантом. 100
Када пође Шурковића Ханка
И пољуби своју свекрвицу,
Пољуби је у скут и у руку
И у ногу — земљи прилећивши:
„Еј, довале, остарјела мајко! 105
Да бог даде и среће од бога,
Да ми правда на бејан изиђе.
Моја правда да се припов’једа,
Док је св’јета и овога в’јека."
„Јалах!" рече, из куће изиђе 110
И узјаха коња виловита
И одоше преко поља равна:
Дан по данак док свом роду сађе,
До свог брата бега Али бега.
Исходио братац Али беже; 115
Радо братац секу дочекао,
Живу жељу кроз десет година.
Проговара Шурковића Ханка:
„А бора ти, братац Ала беже!
Нит’ си рад ме, нит’ си ми весео. 120
Ја нијесам дошла у походе,
Већ сам јадна дошла пушћеница:
Пустио ме беже Мехмед беже,
Баш на правди, брате Алии беже!"
И одјаха Шурковића Ханка. 125
Изведе је братац Али беже,
Изведе је на високу кулу.
Излазила остарјела мајка,
Руке шири, у лице је љуби,
Радо мајка кћерку дочекала, 130
Живу жељу кроз девет година.
Говорила Шурковића Ханка:
„А бора ми, моја стара мајко!
Нит’ си рада, нити си весела,
Ја нијесам дошла у походе, 135
Већ сам јадна дошла пушћеница,
Пустио ме беже, Мехмед беже,
Баш на правди, моја мила мајко."
Исходила млада невјестица,
Невјестица Алибеговица, 140
Па завика из грла бијела:
„Хвала богу и данашњем дану,
Кад дочеках своју заовдцу,
Да ми дође мом бијелу двору."
Говори јој Шурковића Ханка: 145
„Моја снахо, јадна догађаја!
Пустио ме беже Љубовићу,
Баш на правди, моја снахо драга."
Ну мудрице Алибеговиице:
Насмија се грлом бијелијем, 150
Па говори својој заовици —
„Моја секо, Шурковића Ханко,
Знаш ли јадна, ни бог не зна за те,
Кад те проси беже Махмут беже,
Још се није беже оженио. 155
Хвала богу и данашњем дану,
Кад те пусти беже Мехмед беже —
Од брата ћу муштулук добити,
Кад си дошла, Шурковића Ханко."
Находиле двије миле секе, 160
Находиле, шербе доносиле.
Растрка се Алибеговица,
Она спрема господску вечеру:
Вечераше и акшам клањаше,
И сићане мрве пометаше, 165
По вечери кахву изнесоше.
Мајка сједи, па у кћерку гледи:
„Не плачи ми, моја мила кћерко!
Ја да богда, да ми сретна будеш,
Па да будеш оџак сахибија!" 170
Братац сједи, па у секу гледи:
„Не плачи ми, моја мила секо!
Имам доста пива и јестива,
Море тебе братац нахранити.
Сретна била, кад си цура била, 175
Бог ће дати и сада ћеш бити!"
Проговара млада невјестица,
Невјестица Алибеговица:
„А бора ти, беже Али беже!
Дај ми изун да ја Ханку водим, 180
Да је водим у своју одају,
А ти спавај у доњој одаји;
Нек’ с' одмори моја заовица,
Сустала је коњем путујући."
То је бегу врло мило било, 185
Јер мудрица Алибеговица,
На Ханкину лицу познавала,
Да се нађе чедо понејако,
Да јој буде млада на помоћи.
Води Ханку у шикли одају, 190
Па јој стере мекане душеке.
Леже Ханка у меке душеке,
Леже Ханка, а нема јој санка.
Кад је било око пола ноћи,
Роди Ханка чедо од нарамка, 195
Мушко чедо ко златну јабуку.
Скочила је Алибеговица,
Баба бјеше и чедо опреми.
Онда иде остарјелој мајци,
Она куца халком на вратима, 200
Али беже врата отворио,
И овако њојзи говорио:
„Што је теби, моја вјерна љубо?
Што ми будиш остарјелу мајку?"
„Али беже, муштулук ми дајте, 205
У Ханке се мушко чедо нашло,
Мушко чедо ко златна јабука,
Жива жеља од деват година."
Фатио се беже Али беже,
Фатио се руком у џепове, 210
Даде љуби један’ест дуката:
„Нај то теби, што сд баба била,
Мојој секи Шурковића Ханки."
Пробуди се остарјела мајка:
„Шта је теби, сине Али беже, 215
Што си тако рано подранио,
Кад још зоре ни сабаха нема?"
„Твоја снаха, мајко, долазила,
Долазила, муштулук узела,
Узела је један'ест дуката, 220
Баш за сина твоје кћери Ханке!"
Скочи мајка од земље на ноге:
„Је л' истина, сине Али беже?"
Она оде у шикли одају,
Ханка лежи у меку душеку, 225
Код ње чедо ко златна јабука.
Проговара Али бега мајка:
„Ја да богда и срећа од бога,
Да ти буде оџак сахибија."
Кад у јутро рано подранише: 230
Данак свану и сунце ограну,
Скочила се Алибеговица,
Па узима дивит и калема
И хартије књиге без јазије,
Књигу пише брату Махмут бегу; 235
„Јеси л’ чуо, брате Махмут беже,
Дошла нам је Шурковића Ханка,
Пустио је беже Љубовићу.
Пошаљи ми стотину дуката,
Уз дукате зећир-прстен с руке, 240
Док је није беже повратдо."
И оправи лист књиге бијеле,
Она књизи књигоношу нађе.
Другу књигу пише шаровиту,
Па је шаље бегу Љубовићу: 245
„Ах, опрости, беже Љубовићу,
Ја ти пишем лист књиге бијеле,
Родила је Шурковића Ханка,
Родила је чедо од нарамка,
Мушко чедо ко златну јабуку." 250
Она књизи књигоношу нађе,
Па је посла бегу Љубовићу.
Кад је беже књигу проучио
И он рони сузе низ образе:
Драга Ханка, а не да му мајка, 255
Драго чедо уз девет година.
Сад се моли боже Љубовићу,
Он се молд остарјелој мајци:
„Дај ми изун, моја стара мајко,
Да повратим Шурковића Ханку, 260
Да донесем чедо пренејако."
„Нећу сине, обадва ми св'јета,
Не треба ми кучка матердна!"
„Немој, мајко, ако бога знадеш,
У мени ће живо срце пући." 265
Сад се спрема беже Љубовићу,
Да поврати Ханику Шурковића.
Дотле хабер Али бегу дође
Да ће доћи беже Мехмед беже,
Скочила се Алибеговица, 270
Она стере душек по душеку
И брусали јастук по јастуику,
И кумашли јорган по јоргану.
У то доба б’јела књига дође,
Баш од оног бега Махмут бега 275
И у књизи стотину дуката,
Уз дукате зећир-прстен с руке.
Узимала Алибеговиица,
Узимала прстен и дукате,
Дукате јој на врат накиитила, 280
А прстен јој на руку устакла.
У то доба беже Љубовићу,
У конаку ноћцу преноћио,
Молио се шури Али бегу:
„А мој брате, беже Али беже, 285
Нерођени баш ко и рођени,
Дај ми изун беже Али беже,
Да ја видим чедо пренејако."
Одведе га беже Али беже,
Одведе га у шикли одају. 290
Дође, прође беже Мехмед беже
И он сједе у мека шиљтета:
Не јавља се чеду пренејаку,
Већ он гледа Шурковића Ханку.
Тад извади стотину дуката, 295
Па оставља крај нејака чеда:
„Ето теби, Шурковића Ханко,
Пази мени пренејака сина.
Ако мени бог и срећа даде,
Те се вратиш у моје оџаке, 300
Ти ћеш знати кога ћеш имати."
Полетише сузе из очију,
Све у једно, по десет заједно:
„Нека тебе, моја мила мајко,
А што си ме 'вако намјерила!" 305
И он оде свом бијелу двору.
Кад је дошо свом бијелу двору,
На велико чудо ударио:
Двије ватре пред двором му горе,
У авлијии два б'јела чадора, 310
Под једнијем сестница Ајкуна,
А под другим братац Омер беже,
И без главе и без десне руке.
Уходио беже Љубовићу,
Уходио у високу кулу, 315
Па говоии својој старој мајци:
„Што је, мајко, ако бога знадеш!
Какви с' оно мејти у авлији?"
Проговара остарјела мајка:
„Омер бег је у лов одходио, 320
Хајдуци га туде дочекали,
О'сјекли му главу са рамена,
А Ајкуна ишла на водицу,
Љута ју је гуја запухнула."
Сазва беже буле и кадуне 325
И све редом хоџе и хаџије,
Опремише брата и сестрицу.
Сад говори беже Љубовићу,
Сад говори остарјелој мајци:
„Моја мајко, моје сунце жарко! 330
Дај ми изун, ако бога знадеш,
Да доведем Шурковића Ханку,
А и своје чедо пренејако,
Живу жељу уз девет година."
„Богме нећеш, сине Мухамеде! 335
Не треба ми кучка материна,
Да се шири по бијелу двору."
Кад то чуо беже Љубовићу,
Он узима ноже оковане:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко! 340
Кад ми нема Шурковића Ханке,
Нек ни бега Љубовића нема!"
Удари се руком и ханџаром!
Кол'ко се је лако ударио,
На ножу је срце извадио, 345
На кавзама б'јеле џигерице,
И умрије, жалосна му мајка.
Састале се хоџе и хаџије,
Опремише бега Љубовића.
Говориле хоџе и хаџије: 350
„Дајте, браћо, да књигу пишемо,
Нек се врати Шурковића Ханка,
Нек понесе чедо пренејако,
Сви мирази чеду остадоше,
Нек ахари нису затворени, 355
А оџаци нека нису пусти."
Оде књига бегу Али бегу;
Он доведе своју милу секу.
Кад то виђе стара свекрвица,
Руке шири, па невјесту грли: 360
„А тако ти бога јединога!
Немој мене снахо истјерати,
Бићу теби чеду љуљарица,
А твом двору бити кључарица."
Одговара Шурковића Ханка: 365
„А, бога ми, моја мила мајко!
Нећеш бити чеду љуљарица,
Нити двору бити кључарица,
Него мајка ко што си и била!"
Она јесте дворе поновила, 370
Поновила дворе и ахаре,
Своје робље опет је довела,
Своје благо опет је донила.
У том вакту и година прође;
Књигу пише Алибеговица, 375
А на руке Шурковића Ханки,
У књизи јој 'вако проговара:
„Моја секо, Шурковића Ханко!
Шта велимо за брата мојега,
Баш за брата, бега Махмут бега, 380
Ето нашке до недјељу дана.
Чек'о те је беже Махмут беже,
Чек'о те је дван'ест година,
Већ је дости, моја заовице."
Сада дође беже Махмут беже 385
И са њииме Алибеговица,
И још више — педесет сватова.
Тако дошли Љубовића двору,
Сада нови млади бег у двору.
Све то гледа остарјела мајика, 390
Није могла гледат сина свога,
Сад јој ваља туђега гледати,
Јер је добро за добро враћање,
А и зло је за зло одвраћање.
Благо оном ко је добра гласа, 395
Добра гласа, а св'јетла образа,
Биће њему добро довијека.
