Што затекох, то пресекох,
усту биче пламениче!
Добро јутро, бољо!
Колико те било ујутру,
толико ти ту било места. 5
На камен села, с камена јела,
с камена ручала,
с камена вечерала,
с камена се удала,
камен ти кола била, 10
камен волови,
камена вођевина,
камен ђувеглија,
камен кум,
камен стари сват, 15
камен сви сватови.
Затим се пирне на оболело место и пљуне у страну, па се узму нож и перо у десну руку и продужи бајање:
Пошла црна квочка
и повела црвене пилиће.
Сусрела их мајка божја:
— Куд ћеш ти црна квочко 20
са твојим црвеним пилићима?
— Оћу д’ идем да помогнем (име болесника),
што цвили гласом до неба,
сузом до земље.
— Врат’ се натраг црна квочко 25
са твојим црвеним пилићима,
отишла је (име бајалице) басмарица
и однела је перо у руци.
Она је лаке ручице, чисте душице;
руком ће манути, душом ће данути, 30
па обајати и (име болесника) ће лакнути.
Остаће (назив болесног места) лако ко перо,
ведро ко небо,
чисто ко сребро,
благо ко материнско млеко. 35
Усту биче, пламениче!
Певач, место записа и напомена
Прикупила, у лето 1933 год., Станојка Марковић, из Жабара.
Референце
Извор
Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 8, 1933.; Петровић, Алаксандар: Народно бајање у неким селима Крагујевачке Јасенице, стр. 87.
