Što zatekoh, to presekoh,
ustu biče plameniče!
Dobro jutro, boljo!
Koliko te bilo ujutru,
toliko ti tu bilo mesta. 5
Na kamen sela, s kamena jela,
s kamena ručala,
s kamena večerala,
s kamena se udala,
kamen ti kola bila, 10
kamen volovi,
kamena vođevina,
kamen đuveglija,
kamen kum,
kamen stari svat, 15
kamen svi svatovi.
Zatim se pirne na obolelo mesto i pljune u stranu, pa se uzmu nož i pero u desnu ruku i produži bajanje:
Pošla crna kvočka
i povela crvene piliće.
Susrela ih majka božja:
— Kud ćeš ti crna kvočko 20
sa tvojim crvenim pilićima?
— Oću d’ idem da pomognem (ime bolesnika),
što cvili glasom do neba,
suzom do zemlje.
— Vrat’ se natrag crna kvočko 25
sa tvojim crvenim pilićima,
otišla je (ime bajalice) basmarica
i odnela je pero u ruci.
Ona je lake ručice, čiste dušice;
rukom će manuti, dušom će danuti, 30
pa obajati i (ime bolesnika) će laknuti.
Ostaće (naziv bolesnog mesta) lako ko pero,
vedro ko nebo,
čisto ko srebro,
blago ko materinsko mleko. 35
Ustu biče, plameniče!
Pevač, mesto zapisa i napomena
Prikupila, u leto 1933 god., Stanojka Marković, iz Žabara.
Reference
Izvor
Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knjiga 8, 1933.; Petrović, Alaksandar: Narodno bajanje u nekim selima Kragujevačke Jasenice, str. 87.
