Што гођ ко чини, себи чини

Извор: Викизворник

Била је некаква зла и опака жена удовица, па се преудала и два своја сина од првог мужа поведе код потоњега, код којега нађе сина и шћер од прве жене, па ову пасторчад није могла чути ни виђети, а муж је узалуд и био и карао, а вазда говорио јој: ко што чини, себи чини. Она, да му чинн виђети да то није истина, умијеси један колач и у њему успе сичана впше но што је било мјере, па даде пасторчету, говорећи да пође на поље да га изије да га не би виђели њезини синчићи. Дијете жељно а гладно узме колач па побјеже с њиме про обора, но кад га виде с колачем њезина два мала сина потрче за њим, те му отму они колач и поједу, па наком мало почну се преметати од муке и стану плакати, а плакаше и оно пасторче за колачем. Истрчи им мајка те их упита: што вам је? и оно пасторче јој одговори: богме, тето! ругају се мене што плачем, јер су ми отели и изјели они колач што си ми мало прије дала. Кад она то чује, почне се бити шакама у прси и кукати, те их оба узе у наруче, и оба јој на рукама испијехнуше прије него их унесе у кућу.

Извор[уреди]

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 10–11.