Što gođ ko čini, sebi čini

Bila je nekakva zla i opaka žena udovica, pa se preudala i dva svoja sina od prvog muža povede kod potonjega, kod kojega nađe sina i šćer od prve žene, pa ovu pastorčad nije mogla čuti ni viđeti, a muž je uzalud i bio i karao, a vazda govorio joj: ko što čini, sebi čini. Ona, da mu činn viđeti da to nije istina, umijesi jedan kolač i u njemu uspe sičana vpše no što je bilo mjere, pa dade pastorčetu, govoreći da pođe na polje da ga izije da ga ne bi viđeli njezini sinčići. Dijete željno a gladno uzme kolač pa pobježe s njime pro obora, no kad ga vide s kolačem njezina dva mala sina potrče za njim, te mu otmu oni kolač i pojedu, pa nakom malo počnu se premetati od muke i stanu plakati, a plakaše i ono pastorče za kolačem. Istrči im majka te ih upita: što vam je? i ono pastorče joj odgovori: bogme, teto! rugaju se mene što plačem, jer su mi oteli i izjeli oni kolač što si mi malo prije dala. Kad ona to čuje, počne se biti šakama u prsi i kukati, te ih oba uze u naruče, i oba joj na rukama ispijehnuše prije nego ih unese u kuću.

Izvor

Vrčević, V. 1868. Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive. Biograd: Srpsko učeno društvo. str. 10–11.