Што висока цариградска врата[1],
На њих сједи Јованова мајка,
Па ми шика лудога Јована:
„Нинај, нинај, лудани Јоване,
Да би Бог да и Богородица
Да преузмеш све царево благо, 5
И цареву ћерцу за љубовцу”!
То зачуше двје цареве слуге:
„Аман царе, аман господаре,
Мајка има лудога Јована,
Те га шика на царева врата, 10
Да јој Бог да и Богородица
Да преузме све царево благо,
И цареву ћерцу за љубовцу”.
Цару се је мучно учињело,
Па ми посла до два тамничара, 15
Дофатише лудога Јована,
Метнуше га у дно у тамнице,
Нек’ га једу змије и акрепи,
Нека му је вода до кољена,
Нек’ тамнује за девет година. 20
Ставише га у дно од тамнице
Да тамнује за девет година.
Кад се пуне девет напунише,
Отворише студену тамницу,
Кад онамо Јован на столици, 25
И до Јова Јованова мајка,
А пред њима синија од злата,
На синији гуја преплетена.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 79.
