Школски надзорник/22

ДРУГА ПОЈАВА

ДРУГА ПОЈАВА

САВЕТА и пређашњи

САВЕТА (утрчи у собу са цвећем у руци): Слатки мој отац ! (пољуби га у руку) Слатка мати! (пољуби је у руку)
КАТА: А где си ти, дете моје, цело после подне?
САВЕТА: Била сам у башти.
КАТА: Па шта си толико времена чинила?
САВЕТА: Од свачега по мало!... У башти има вас дан посла: привезала сам гране од крушке, хоће да се сломе, тако су родиле. П’ онда сам и мало плевила; знате, мати, вас дан поникао коров! П’ онда сам пресађивала цвеће.... Ох, да видите само, мати, како је лепа моја хортензија! Пуна пунцата цвета, а у наоколо лишће зелено, па једро, да је то милина погледати.... Па тек фуксија да видите каква је! Двострука, па угасито црвена као ватра.... А ружа, мати, ружа што је лепа, то се не да ни изрећи!
КАТА: А шта ћеш с тим цвећем, што ти је у руци?
САВЕТА (стидљиво): Ово ћу дати Станку.... Знате, мати, да он воли цвеће!
ПЕТРОВИЋ: Да, да... Станко воли цвеће, а ти Станка.
САВЕТА: Отац, а зар он мене не воли?
ПЕТРОВИЋ: А ко тебе не би волео, слатко моје дете ? (за себе) Само да је штације, штације!
САВЕТА: П’ онда сам још нешто радила.
КАТА: А шта то?
САВЕТА: Читала сам нову књигу од Станка, још у рукопису... Ала је лепа, мати, читајте је само! — Био један сиромах дечко, без оца и матере, па био на занату, па се добро владао; п’ онда отишао чак у Америку, на се тамо сиромах разболео од жутице; п’ онда се на њега смиловали црнци, а он их је после, кад је оздравио, у свачему поучавао, а они њему опет давали злата, па тако постао врло богат, па и данас живи сретно и — оженно се.... Је-л’- те, да је то лепо? Ту је књигу Станко превео, ал’ има што је и сам саставио. Зар то није лепо од њега?!
КАТА: Дабогме да је лепо!
ПЕТРОВИЋ: Хм!... па каква му је хасна, кад опет зато не може да добије штације!
САВЕТА: Па зар он никад неће добити учитељскога места?!
ПЕТРОВИЋ: Шта знам ја! Тако изгледа, кад ево већ трећа година, како заман тражи.
САВЕТА: Па.... ако не добије места, онда.... зар онда.... зар се онда не може женити?
ПЕТРОВИЋ: Какво је то питање од тебе?!
САВЕТА: Ви се отац срдите.... опростите, ја сам се зарекла!
ПЕТРОВИЋ: Зарекла, или не, али то си мораш добро запамтити да ти Станкова жена све дотле нећеш бнти, док не добије штације... Јеси ли разумела? (шмркне)
САВЕТА (снуждено): Јесам, отац!... Врло сам добро разумела!
КАТА: Немој се снуждити, дете моје, све ће још добро бити.
ПЕТРОВИЋ: Шта је тешиш за бадава?... Ви жене, ништа друго и не знате, већ само се тешите!
САВЕТА: А је-л’-те, отац, ако вас смем запитати, од кога то зависи да Станко добије место?...
ПЕТРОВИЋ: Од кога другог, него од школског надзорника. Он дели места.... Ко се код њега добро препоручи (показује прстима) тај дуго не чека. Јеси л’ разумела?
САВЕТА: Јесам, отац. Врло сам добро разумела! Па ко је тај школски надзорник?
ПЕТРОВИЋ: Сад имамо новог. Ја га не познајем. Ал’ само да се састанем с њиме, ја бих њему већ казао да би се све окретао! Он треба да пази на школе и на учитеље. Оног, који не ваља, доле с њиме, а оног који ваља, онога нека намести с добром платом да му се мили званије, а не да се са животом бори. Тако бих му ја казао и много друго што... само да се састанем с њиме!
КАТА: Кад те човек слуша, мислио би да си најотважнији човек на свету!
ПЕТРОВИЋ: Ти, жено, ћути! Не мешај се у послове које не разумеш. Ви, жене, друго ништа и не знате, већ мешати се у туђе послове!
КАТА: Јеси л’ чуо, човече! Нисте ни ви мужеви попили сву мудрост у кашици. Лармате, вичете и једите се, а кад дође до дела, а ви шмут, па нос у футрол!
ПЕТРОВИЋ: Жено!
КАТА: Хоћу да ти кажем, јер ми се већ додијало од тебе: Ви жене ништа друго не знате, већ не знам ово, или оно.... А шта ви мужеви знате? — Састанете се на скупштинама: Ћа-ћу, ћа-ћу... Ја предлажем ово!... Ја предлажем оно!... Ограђујем се свечано!... Сваки лични нападај одбијам од себе!... Не дајмо се, браћо!...Ми смо, браћо, Срби!... Ето, то је све шта чините, а шта израдите? — Ништа! Било па остало на папиру! Да виш’ да смо ми жене на скупштини, би ли онда остало на папиру!...
САВЕТА: Слатка мати, немојте се једити! (приђе јој и пољуби је у руку) Неко иде.... То је за цело Станко!