Шетњом шеће Карловићу Иве,
По Карловцу, по бијелу граду,
Гледала га Карловка ђевојка.
Ал’ говори Карловићу Иве:
„Што ме гледаш Карловко ђевојко, 5
Што ме гледаш кад т’ узести нећу,
Кажи мени које руке знадеш”? -
„Умијем ткати и иглицом вести”.
Ал’ бесједи Карловић Иване:
„Ево теби једно повјесамце, 10
Откај мени гаће и кошуљу,
Што остане теби у дарове”.
Луда била млађана ђевојка,
Луда била, мудро говорила:
„Ево теби прстен с десне руке, 15
Па скуј коњу све четири плоче,
И двадесет и четири чавла,
Па се фали по Карловцу граду
Да си коња златом потковао”!
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 116-117.
