Чува мајћа једно мушко чедо,
чувала га за девет године,
ал јо мушко чедо не провреви.
Водила га по врачће и цркве,
појила га с дзвонци и прапорци, 5
ал јо мушко чедо не провреви.
Кад започе година десета,
вели њему премила мајчица:
„У камен се, мутави мутавко!
У камен се, немче да би немче! 10
Да сам камен у повој повила,
и он би ми до с'г провревио,
ти ми, синче, јоште не провреви!
Ни мен: нано!, ни на башту: тато!"
Заплака се оној мушко чедо 15
па проз слзе мајће проговара:
„Тебе могу и да окнем: нано!,
ал како чу њег да окнем: тато!?
Ти б’р знајеш, нано, ал не ајеш.”
