Čuva majća jedno muško čedo,
čuvala ga za devet godine,
al jo muško čedo ne provrevi.
Vodila ga po vračće i crkve,
pojila ga s dzvonci i praporci, 5
al jo muško čedo ne provrevi.
Kad započe godina deseta,
veli njemu premila majčica:
„U kamen se, mutavi mutavko!
U kamen se, nemče da bi nemče! 10
Da sam kamen u povoj povila,
i on bi mi do s'g provrevio,
ti mi, sinče, jošte ne provrevi!
Ni men: nano!, ni na baštu: tato!"
Zaplaka se onoj muško čedo 15
pa proz slze majće progovara:
„Tebe mogu i da oknem: nano!,
al kako ču njeg da oknem: tato!?
Ti b’r znaješ, nano, al ne aješ.”
