Честољупцу
Зашт' твоје лице, пријатељу, вене,
Подобно красу ружице румене,
Кад после мраза снужден ћути врт?
Остави жеље хранит' бригородне,
Остави мисли и многе и шкодне,
Мукла ти седи за леђима смрт.
Зар испод митре задовољство цвета
Ах, задовољство по колиби шета,
Где постан обед весели је пир.
Златно подглавље сан не носи блажен,
Никакве цене нема дом украшен,
Кад срце гризе чама и немир.
Или на дванај'ст возио се вила,
Ил' рода простог колеса ти била,
Плодан тегобом не мења се пут;
Свилене узде, позлаћене жвале
Радости носе и кратке и мале,
Кад ноге тишти бол и недуг љут.
Прођи се грамзит' за сујетном славом,
Незгоде лежу и са царском главом,
Свако достој'нство има црва свог;
Нек те измирна узастопце прати,
Неће ти тело задах лепши, дати,
Кад одеш у гроб ништан и убог.
Кам' она свите Путникове цена?
Твога Јустина лепота чувена?
Протече кратка слава и украс.
И наше, друже, нек су веће блести
Неће нам име потомству одвести
Ако врлином нисмо стекли глас.
