Синоћ Јово из Стамбола дође,
Своју мајку на вратима нађе;
Он не вели „како си мајко?“
Већ он пита: „како ми је злато?“
Њему мајка тихо одговара: 5
„А мој сине Челебија Јово,
Твоје злато за другога дато,
Твоје сребро уз другога легло.“
Кад то чуо Стамболија Јово,
Он огрну коласту аздију, 10
По аздији седефли тамбуру,
Па он иде драгој под, пенџере,
Ал му драга у соби сјеђаше,
У бешици свог сина љуљаше.
Јово узе седефли тамбуру, 15
Ситно куца јасно попијева
„Моја драга, зар си се удала?“
Њему драга тихо одговара:
„Јесам Јово и сина родила
И твоје му име нађенула; 20
Твоје име Челебија Јово;
Кад запјевам уз бешику сину:“
„Нини сине не било ти бабе,
Остала ти удовица мама,
Удала ее за првог севдаха[1]!“ 25
