Чежња (Јаков Шантић)

Извор: Викизворник
Чежња
Писац: Јаков Шантић





        Чежња

У старо древно доба живљаше рибар неки
Крај пустих обала Нарба.
  Он бјеше врло млад.
Самац у тешком чуну лутô је по ријеци
И риболов је био једини његов рад.
Он никад није знао за боле и за тугу,
Нит је од своје среће познавô срећу другу;
Бјеше кô лептир лаки,
  што слатки живот пије
И своју ведру душу на јарком сунцу грије.
 
  Но једно вече, када
Забаци мреже танке, весô и раздраган,
Божанско дјевојче једно из вала изрони тада
  Златно кô мајски дан.
Сребрним, звонким гласом,
  док јасна блиста луна,
Зваше га она себи, слатког заноса пуна,
  Нудећ´ му пољуб свој.
 
Но, он је прикован гледô,
  без даха и без збора,
Кô у сну једном дугом, у плаве очи јој,
Док ватрен, огроман мјесец диже се иза гора,
И расипље по води свој хладни, сањиви сјај.
 
У томе часу, озго, с подножја голих брда,
Куда се чује звонце бијелих, рунатих крдâ,
Зовну га сестра мала. Он се прену и у час тај
Божанска слика мину и он дубоко тада
У своме срцу позна тугу и терет јада
  И први бол и вај.
Тужније мјесец плану, зајеца славуј неђе
И свуда у часу томе нијема туга пређе,
Кô да је све у болу плакало у тој ноћи
  С рибаром у самоћи.
 
Од чудне вечери ове његово срце гори
У чежњи и у болу, и јад му душу мори,
И када прозирно небо
  у тихој бешумној ноћи
Просипље свјетлост хладну,
  он, нијем, у самоћи,
  Од дуге чежње гине
И сања, дуго сања и зове из дубине
Лијепо, златно чедо, божански и драги лик.
Ал' заман. Ријека хладна
  никад га чула није. –
Ах, јадно, несретно момче,
  кô тешки мученик,
  Он отров чежње пије,
Он љуби обману пусту
  и празан призрак њен, –
  Он љуби лажну сјен.
                                  *
Љубити чега нема, ох, то је тако чудно!
Да ли је љубав срећа, када је јава све?!
Или је чежња срећа, у којој срце будно
  Живећи умире?...



Извор[уреди]

  • Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 49-51.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.