Црна горо, да ли ме познаваш,
Ели знајеш кад сам те одија?
Кад смо били триста и три свата,
Искочише до триес делије,
Погубише кума и старејка, 5
Погубише два ручна девера,
Погубише Јанка младожењу,
Сал остала тај лепа девојка.
Одведоше туј лепу девојку,
Одведоше, у гору зелену. 10
Ту је она даре поделила:
На делије свилене кошуље,
Арамбаши — тај лепа девојка.
Па се одна њима замолила:
„Водите ме доле на друмови 15
Да ја видим кума и старејка,
И да видим два ручна девера,
Два девера, два златна прстена,
И да видив Јанка младожењу!“
Турци су јој молбу приватили, 20
Сведоше је на друм, на раскрсје.
Па си приђе Ружица девојка,
Па си приђе до милога кума,
Па таг поче мило да га жали:
„Што си ми се, куме, наљутија, 25
Да л’ те несам лепо услужила,
Ел ти несам лепи дари дала?“
Па таг приђе до ручног девера
И ожали свог ручног девера:
„Што си ми се, брате,расрдија, 30
Те ми ништа неће одговараш,
Да л’ те несам лепо обдарила?“
Па таг приђе до старога свата,
И њему је такој говорила.
Најпосле је дошла код другара, 35
Код другара, Јанка младожењу,
И њега је лепо ожалила.
Онда бркну Јанку у џепови,
Да извади свилени пешкири,
Не извади свилени пешкири, 40
Но извади тија клети ножи,
Те удари у то клето срце:
„Лежи, Јанко, оба да спијемо!“
Напомена
Стана Трајковић, Вина. Уз совру (данас седељачка). Текст допунио Душан Јовановић.
Референце
Извор
Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Српска академија наука, Посебна издања књига СССХХХ, Музиколошки институт књига 11, Научно дело, Београд, 1960., стр. 114-115.
