Црква на Кремену
Кад су Турци Кремен попалили,
И краљеву дјецу заробили,
Љепу Јаљу од седам година,
Мијајлића у зеленој свили:
Од онога доба несретнога,5
Сав се Кремен у црно завио,
Нит пјеваше, ни кола играше.
Кад пођоше Турци путовати,
Па су били насред горе чарне,
Јал говоре аге и спахије:10
„Бога нами Турци јањичари!
Што ће вами пренејачко чедо?
Баците га коњма под копите.”
Узе Туре млада Мијајлицу,
Да га баци коњма под копите, 15
Савија се прелијепа Јања,
Руке склапа потурицу брати:
„О Турчине, о по Богу брате!
Ти не бацај брата Мијајлице,
Не бацај га коњма под копите, 20
Ваши ће га коњи прегазити;
Већ га узми у бијеле руке,
Па га даруј цару за јабуку.”
То је Туре за Бога примило:
„Оћу Јањо, драга душо моја, 25
Дароваћу и тебе и њега.”
Кад су били граду Цариграду,
Узе Туре прелијепу Јању,
Узе Јању за бијелу руку,
А Мијајлица себи у њедарца: 30
Дарова их цару за јабуку.
То је царе једва дочекао,
Јер цар свога порода немаше.
Узимље их царица госпођа,
Узимље их себи у њедарца,35
Његује и као дјецу своју.
Расла Јања до седамнајст љета;
Мијајлица до десет година.
Већ га шаље царе господине:
„Ајде, сиие, тамо у Чајире,40
Тамо су нам све државе наше,
Ајде сине, обађи градове!’
Забави се млађан Мијајлица,
Забави се годиницу дана.
Просе Јању на све четир стране, 45
Просили је паше и везири,
Царица је Јањи говорила:
„Јањо, душо, драга ћери моја,
Тебе просе паше и везири:
Удаји се ал их одговарај.” 50
Стидом мајци Јања говорила:
„О царице, мила моја мајко,
Ја те желим мајко послушати;
Ал ево ме срце забољело,
За мојијем братом јединијем.55
Да га видим, мила мајко моја,
Чини ми се да бих оздравила.
Пошаљи ме њему у Чајире,
Нешто бих му на само казала.”
То царица за Бога примила, 60
Одма шаље слуге и делије.
Ал ето ти сина Мијајлића,
Царица му лјепо казивала:
„Сестрица ти лежи у кревету.”
Нујан Миле у одају пође: 65
„Што је сестро, ако Бога знадеш?
Откад те је бола забољела?
„Има брате три бијела дана,
Ја л ћу мријети, ја ли лакше бити,
Јања брату тијо проговара: 70
„Мили брате, у сестре једини!
Не одаји ни мене ни себе:
Ово нијесу наши родитељи.
Ми смо брате давно заробљени,
Веће има десет годиница. 75
Него кад се тавна ноћ увати,
Ти отиди у царске палаце,
Двоје егбе ти натрпај блага,
Изнеси га да нитко не спази;
И отиди у доње таване, 80
Па изведи до два добра коња:
Себи Тицу, мени Ластавицу.
Миле секу лијепо послушао.
Кад се збиљз ноћца уноћала,
Краде с Миле по цареву двору: 85
Сипље злата колико му драго,
И изводи до два добра коња,
Једног себи, а другог сестрици.
Усједоше братац и сестрица
Па одоше путак путовати. 90
Мало само преко поља равна,
Па умакли у горицу чарну.
Него њима лоша срећа била:
Непонјели хљеба бијелога,
Непонјели лађане водице, 95
(Суво злато нит поји, нит рани!)
Налазили стопу од тичице,
И у стопи нешто воде било.
Жеђан Миле сеји говорио:
„Ено сестро лађане водице, 100
Оћу пити, или умирати!”
Сестрица се тужна ајмекнула:
„Немој брате, жарко сунце моје,
Створићеш се у малу тичицу,
Свагда ј ова гора виловита, 105
Што би твоја без тебе сестрица!”
Па налазе волујску стопицу,
У стопици лађане водице,
Опет Миле сестри говорио:
„Ено сејо, лађане водице, 110
Оћу пити или умирати!”
Јања брату и ту одговори:
„Немој брате, жарко сунце моје,
Створићеш се у малог вочића”
Што би твоја јађана сестрица!” 115
Јашу даље све горицом чарном,
Ниђе сјести, нити починути!
Јашили су три бијела дана,
До три дана и три ноћи тавне,
Ни што јели, ни водице пили; 120
Него гора нешто пробјељује -
Велико су поље упазили,
И по пољу силна моба кипти,
Жетеоци у црно завити.
Божју помоћ црној моби звали, 125
Жетеоци љепше приватили:
„Ој бога вам, млади жетеоци,
Ако знате Бога јединога,
Подајте нам лађане водице,
Већем има равно девет дана, 130
Откако смо гором загазили,
Ни што јели, ни водице пили,
Ми тражимо своје родитеље,
Турци су нас давно заробили!”
Говоре им млади жетеоци: 135
„О Бога вам, млађане делије,
Пођте горе до краљева двора,
Ту се чине велке задужбине;
Већем има десет годин дана,
Што су Турци Кремен попалили, 140
И краљеву дјецу заробили,
Љепу Јању од седам година,
Мијајлића у зеленој свили;
То се њима све пред душу даје!
Даће вама хљеба бијелога, 145
И даће вам црљенога вина!”
Сестра брату била пришапнула:
„Мијајлица, мој брате рођени,
То су наши, помоз Боже стари,
Не одаји ни себе ни мене, 150
Мајка ће нас по крви познати!
Они иду у краљеве дворе,
Излазе им у сусрет делије,
Питале их краљеве делије:
„Откуда сте млађани путници?” 155
„Свратисмо се, за Бога примите,
Подајте нам хљеба бијелога,
Напојте нас лађане водице,
А у здравље двора честитога!"
Враћају се краљеве делије, 160
И краљици ријеч казивали;
Ал говори краљица госпођа:
„Уводе их у дворе бијеле,
Подајте им хљеба бијелога,
Пружајте им вина црљенога, 165
Пред душицу Јање и Мијајла!”
Итре слуге итро послушаше,
Уводе их у бијеле дворе,
Па износе и хљеба и вина.
Кад се Миле вина понапио, 170
Тајно својој сестри говорио:
„Мила сестро, ја би запјевао,
Лијепо м суза ево нешто слути -
Ово јесу наши родитељи!”
Него сеја брату одшапнула: 175
„Немој брате, изгубићеш главу!”
Ма ту Миле сеје не слушао,
Па запјева танко, гласовито:
„Мили Боже, на свему ти вала!
Ево има десет годиница, 180
Откад двије птице одлетиле,
Одлетиле - из својега гњезда,
Забасале у земљу незнану,
Ал се опет гњезду повратиле!”
Чула га је краљица госпођа, 185
Ама ријеч није разабрала,
Већ је пјесма у жалости нађе!
Па силази низ бијеле дворе,
И пролиње своје вјерне слуге:
„Бог оће вас, моје вјерне слуге! 190
Та сав Кремен са мном скупа тужи,
Откуд пјесма, па на хљебу душном?
Гоните их из мојега двора,
Бацајте их на дно, у тавницу,
Вежте чврсто, не пуштајте лако! 195
Док им дође царе господине,
Нек има даје муке свакојаке!”
Ал притрча дјете Мијајлица,
Узе мајку за бијелу руку,
Па је љуби и сузе пролијева, 200
Кроз плач дјете мајци проговара:
„Чини мајко, што је теби драго,
Ево теби Јање и Мијајла!”
Кад то чула краљица госпођа,
Руке шири обадвоје љуби, 205
И дозивље слуге и делије:
„Летте брже слуге и делије!
И понесте краљу муштулуке:
Дошла Јања - грануло нам сунце!
Мијајлица - круну донесао!” 210
А кад краљу сретни гласи дошли,
Даје царе баш царског бакшиша:
Даје царе земље и градове!
Даје царе пензу небројену!
Даје царе на мору бродове! 215
Зиђе царе цркве и олтаре,
Подигао цркву у Кремену,
А у славу светитеља Нике!
Вала Богу, вала јединоме,
Да је коме послушати било: 220
Како грми, како с земља тресе,
Урнебес се по Кремену чини,
Од топова, ситни џевердара;
Звона звоне, бубњи ударају,
А свирале коло разиграле: 225
Коло игра, пјесму вјетар носи:
- Жив је Србин и врагу пркоси!
