Ја подраних јутрос рано,
Ај ђиди, сарум де!
Ја подраних јутрос рано,
Рано добро је.[1]
Пошетах се низ ливаду. 5
Кад л' угледах ђевојчицу,
Ђе ђевојка ружу бере,
И назвах јој Божју помоћ,
Она мене ни ријечи;
Упитах јој киту цв'јећа, 10
Она мене ни погледом;
Ја јој пружих златан прстен,
И рекох јој: "Узми прстен,
"Пруж' ми руку, бићеш моја."
Погледа ме, насмпја се, 15
Руку пружа, цв'јеће дава,
И рече ми: "Бићу твоја."
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 438.
