Царска рука богме је дугачка
Јелка Тамничарка. — Уз ову песму Милан Ђ. Милићевић[1] пише: „Многе игре играју уз песму, без свирача”. Наводи, затим, називе 26 игара у Нишком округу. Мећу њима је и игра „Јелка Тамничарка”, а потом наводи песму о Јелки Тамничарки. Треба обратити пажњу да Јелка неправо поступа према братовом коњу зато што ју је брат оставио „у неверну земљу” у време „кад било размирство”. Реч „тамничарка” у овој песми као и реч „тамничар” у другим песмама има значење — турска раја. Турска држава је доживљавана као тамница, вероватно и зато јер је, супротно, постојала Србија — слободија, како се онда говорило за Кнежевину Србију.
М. Ђ. Милићевић је варијанти ове песме коју је заиисао у Врањскон округу, и која је дужа, дао наслов „Брат и војно”. Ми смо и овој песми дали наслов „Јелка Тамничарка”.
У „Зони Замфировој” Стеван Сремац пише: „Засвира се „Јелка Тамничарка”, лепа игра, уз коју се пева, управо уз коју се песму игра. Ту је игру јако волела Зона н због игре, а још више због песме, која је њој много казивала и сетом је неком испуњавала...”
Сестре Јанковић сведоче да се 1934. године коло „Јелка Тамничарка” „у Нишу могло видети у неколико варијаната”[2].
У варијанти песме коју доноси Стеван Сремац не само да нема централног појма песме — размирице, но је Јелка од Тамничарке, жене која је у тамници, постала Јелка Зулумћарка, пошто је претходно добила име Јелка Криводелка. У даљој еволуцији песма иде дотле да Јелка постаје Полуверка, односно пример зле жене.
Ђаур Мара. — Наш наслов.
Душан хоће сестру да узме. — Стих „Царска рука богме је дугачка." понавља се у песми три пута. Вукова песма са истим насловом не налази овај стих. Сматрамо да је синтагма „царска рука” метафора за српску државу. На ово упућује и једна реченица из жалбс Лесковчана коју поднели књазу Мнхајилу Обреновићу маја 1840. године и која гласи: Да Бог даде, и мати божја помонула, ваша рука светла дугачка да буде вукао — Д.С.), ваша крила и нас да покрију... ”[3].
Из тих разлога, ми овај стих узимамо за наслов задњег петог циклуса песама у нашој књази, циклуса у коме се већ осећа српска држава
односно из песама овог циклуса се види да „дугачка царска рука" већ покрива крајеве који су први пали у турско роиство, а задњи се од њега ослбодили.
После песме „Душан хоће сестру да узме" ми смо дали још три песме — сличне структуре („Стојан и Лирјана”, „Стојан и Љиљана" и „Миља и Стојан”) које само потврђују колико је песма о Душановој дугачкој царскоЈ руци била популарна широм источне и јужне Србије. Зато се и трансформисала у лирску песму. Уосталом, то је случај готово са свим најпопуларнијим и најбољим епским и епско-лирским песмама источне и јужне Србије.
На крају, желимо да истакнемо да се нама чини да би варијанти песме коју доносимо боље одговарао наслов: „Царска рука богме је дугачка”.
Цвили, пишти убава девојка. — Ова песма, као и песме „Гре’ота” и „Стана и брат Микаил” су међусобно повезане. Ради се о епској песми која се трансформисала у лирску. Иначе, песма о Стани и брату Микаилу спада у најпопуларније песме источне и јужне Србије. Вероватно је и највећи број пута записана.
Волели се брат и сестра. — Певање о осуди родоскврништва измећу брата и сестре може се схватити као израз новог времена у коме нема главне основе (ропства) за певање о њему. Док је певање о родоскврништву измећу брата и сестре за време робовања доносило високи емоционални набој јер је појачавало трагику робовања, то, ако нема тих услова (ропства), певање о родоскврништву има једини смисао ако се само родоскврништво осуђује. А само певање, с друге стране, је ехо ранијег певања.
Изгоре гора зелена. — Наш наслов.
Стојан и Стојне убаво. — Наш наслов.
Женидба Пере Доњоземца. — Перу Доњоземца девојкина браћа зазидавају у кулу, тј. бацају га у ропство нли дозвољавају да је у ропству. Дакле, Пера Доњоземац живи у неослобоћеном делу Кнежевине Србије (у Нишком санџаку). Песма је спевана и певаиа вероватно измећу 1830. н 1878. године.
Навати се Марко Тавничарко. — Ево Марка Тавничарка после истеривања Турака. Сада је његов главни проблем удаја девојке за „дете у пелене”. Многа етнографска истраживања потврдила су чињеннцу да су после 1878. године у југоисточној Србији склапани бракови у којима су зреле девојке удаване готово за децу. У једној лирској песми пева се о Јани која се удала за премладо момче:
Ја појдем у кућу,
оно по мен’ плаче:
„Чекај мене, нане!"
А ја му говорим:
„Ја ти нисам мати,
мачке те изеле!"
„Ја сам тебе љуба.
Прстен смо мењали,
лице да љубимо,
на век да живимо"[4].
Овај мотив обрадио је Борисав Станковић у роману „Нечиста крв”. Наиме, Софкин муж је у моменту њене удаје био скоро дете. Наслов смо ми дали.
Никола се на рај навалио. — Ово је варијанта песме из претходног циклуса: „Изгорела Ивица планина”. Док се у песми о Ивици иланини (спеваној поводом одмазде над устаницима у Размирици 1841. године) пева о Мари удовици са три сирочета, у овој варијанти пева се о грешној Јели, слично као што је Јелка Тамничарка постала Јелка Полуверка. Дакле, у измењеним друштвеним условима, ова песма доживела је чудну траисформацију.
Завати се Марко Поморавко. — Наш наслов.
Вино пије Дина Латинииа. — Наш наслов
Роса паде те Морава дође. — Наш наслов.
Стани, водо, стани, горо. — Наш наслов.
Болан Дојнин, болан лежи да умре. — Наш наслов.
Болна Софка. — Док Ђура Даничић или болан Иво, болан Јован и други болници болују велике болове због почињених великих, неопростивих грехова, Софка болује „од тешки мераци и карасевдаци”! Ето извора са којих се напајао песник „Коштане".
Разигра се Русалија. — Наш наслоз.
Извор вода извираше. — Наш наслов.
Расла јабука насред Цариграда. — Наш наслов.
Полетеше ластавичиће прекоморкиње. — Наш наслов.
Ајдук Вељко кроз вароша прође. — Ндш наслов.
Коња игра Ђура Даничићи. — Наш наслов.
Ој ти, Ђуро, лепи Ђуро. — Ову песму смо донели да би показали контраст између старог певања о Ђури — великом грешнику и болнику, и новог певања о лепом, заводљивом Ђури.
Падај, падај, Шар планино. — Популарна песма о три чобана које је притиснула Шар планина, како се види (упореди следећу песму: „Стојан си болан лежаше”), настала је трансформацијом старије песме о боловању због тешких грехова. У ствари, песма је успомена некадашње цвиљење роба, како би рекао Маринко Станојевић. Уопште, овде желимо да истакнемо наше убеђење да народни певачи готово увек стварају нове песме на бази старих. На тај начин, свака песма је органски део онога што се зове народно поетско стваралаштво. Истакнути, талентовани певач, само из те велике народне поетске ризнице извлачи успешну целину коју називамо — песма.
Ајде жено децу да делимо. — Наш наслов.
Књаз Микаил и убаве девојка. — Ово је једна од ређих песама која пева о књазу Михаилу, помињући га по имену.
Краљ Вукашин три радости има. — Наш наслов.
Деспот чини два радоста мила. — Наш наслов.
Снајин венац од жита невена. — Док је богати Богдан или Богић од Мораве трагично женио синове, то у измењеним друштвеним условима, по истеривању Турака, Богдан има одговарајућих проблема са женидбом (удајом), али се ти проблеми јављају другачије. Наиме, у новим је условима
залвин венац од бела бисера,
а снајин је од жута невена.
Кол’ко је село големо. — Наш наслов.
Поболе се гледана девојка. — Пошто више нема ропства, народна песма се мења, како смо већ рекли. Од старих песама настају нове. Ови процеси су лагани. Ова, као и следеће песме, то показују. Из тих разлога су песме овога циклуса саставни део овог избора јер оне, мада измењене, још чувају обрасце певања из периода робовања под Турцима. Наш наслов.
Ајде Митре мајка да те жени. — Наш наслов.
Дмитар хоће и Мара га хоће. — Наш наслов.
Стојан иде са орања. — Наш наслов.
Иде Рада са белила. — Наш наслов.
Павлино мори ћерко Павлино. — Наш наслов.
Везак везла Инђија девојка. — Наш наслов.
Везак везе материно злато. — Наш наслов.
Референце
[уреди]Извор
[уреди]- Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 309-312.