Хрватски идеали

Хрватски идеали  (1897)  Писац: Стјепан Радић

Чланак Стјепана Радића објављен у првом броју месечника Хрватска Мисао, 10. јануара 1897. у Прагу.

У нас мисле, да идела може имати само младић, кому је срце пуно врућих чувстава а глава нејасних појмова. Но то нису идеали, то су маште, сањарије, то су зрачне куле. Прави идеали извиру само из устаљенога чувства, из свестрано развите мисли. Тко си створи таке идеале, не ће сустати, док не нађе и пута, да их оживотвори, тому енергија неће омалаксати, био тај пут и дуг и трновит.

Идеале не ствара ни угрија машта, ни одушевљено срце, него зрела мисао, јаки значај. Идеали се не рађају, где се куцају чаше шампањца; ту се буде стишане страсти. Они редовно не нићу на глатким и сјајним паркетима, ни на шареним, стољетним мозаицима; ту се обично роје друштвене лажи, ту се гнијезде сталишке пред суде. Високи и свијетли идеали дижу се понајчешће из ниских потлеушица сиротиње, из тамница невиних осуђеника. Наћи ћемо их често и на попришту озбиљне наукке, — свагдје другде су врло ријетки.

Да поновимо: По нашем дубоку уверењу идеали нису плод угријале маште, ни одушевљена срца, него зреле мисли јака значаја.

Опћенито стајалиште своје спрам идела освијетлит ћемо још и овако:

Човјечанство напредује, ако и полагано, али ипак непрестанце. Не имају право, који само хвале „стара добра времена“ а не мичу се, да што добра ураде у „наше развраћено доба“. Још мање имају право, који садашње прилике хоће да замјене приликама прошлости.

Хрватска пословица гласи: „Било, па прошло“, а сличних пословица имаду сви народи. И у истину, што је било, никад се више не враћа и не може се вратити, и у том је сав смисао ријечи напредак. Цивилизација може стати, може и натраг поћи, али се никад не може вратити у исту колотечину у којој је била. У повјести има сличних доба, али нема једнаких, имамо хисторијску аналогију, али немамо хисторијског идентитета.

Тај закон повјести, по ком се ништа у животу народном не враћа у стару колотечину, тако је јак, да се старе уредбе не дају уздржати никаквом силом а новим се тежњама може само за кратко вријеме закрчити пут, за час само осујетити успех. Зато ми у повијести не тражимо никаких својих идела, не тражимо дапаче у њој ни оправдања за ње. Али у њој тражимо упориште. Ми смо као путник, који имаде да превеали далек, непознат пут. Идемо напред, зато не ћемо да гледамо натраг. Нећемо да ни да се пречесто огледамо, али ипак ћемо се кадикад осврнути, да видимо, колико смо поодмакли, кад већ не можемо видјети, колико нам је још путовати. Огледамо ли се на дуг и непроходан пут, ма били и уморни, снага ће нам се ојачати и нада окрепити, да ћемо стићи к циљу. Нас прошлост само учи и крепи, али идеали су наши само у будућности.

Особито ми славенски народи не ваља да тражимо своје идеале у прошлости, у којој смо били играчком и оруђем сад Бизанту, сад Риму, сад Млецима, у којој смо служили сад Нијемцу, сад Мађару, сад Талијану. Нас прошлост само дијели и наша је највећа несрећа, што до сада не имадосмо великих политичара, економа и филозофа умјесто великих повјесничара и филолога.

Надаље ми смо увјерени, да народи нијесу велики ради свога броја ни ради свога земљишног посједа, као што ни појединци ради своје тјелесне величине или ради свога богатства. Видимо и знамо да величина извире само из духа, а материја да је мати само насиљу и сваке врсте дивљачтву. Ипак нам није ни на крај памети, да дух од материје дијелимо, кад их је само божанство спојило у једну цјелину, али судимо, да је велика заблуда, кад и у наше вријеме могу постати „идеали“ територијалне величине, материјалне супремације. Зато држимо, да је барбарство „идеал“, каки лебди, рецимо, Мађарима пред очима, по ком би велика Мађарска имала да прогута све хрватске и српске земље, а Бугарску и Румуњску да си подреди. Има и Хрвата којима је „идеалом“, да Хрватска буде што већом, а ни на час не помишљају, какви ће елементи сачивату ту „велику“ Хрватску. Ми међу такве не спадамо.

Још једну опћениту. Данас имамо двије моралке, једну за жене, другу за мушкарце. То је ругоба. Но још је већа ругоба, да дајемо и женама и мушкарцима опет по двије моралке, једну за приватни живот, другу за јавни, једну као појединцима, другу као члановима државе, народа.

Ми не ћемо да знамо за та два, односно четири морала. Ми хоћемо само једну истину, само једну доброту.

Освјетлисмо опћенито своје стајалиште: Идеала не тражимо у повјести, не видимо их у материјалној премоћи, не дајемо их као Јану двојега лица.

Кад читамо повјести, кад мотримо садашње прилике, кад се занесемо у будућност, ухвати нас час зебња, час огорчење, кад видимо, што је радила „интелигенција“ нашега народа. Вазда је била у опреци са народом, вазда је народ комадала и ујармљивала. И данас то чини. И данас имамо посебне програме српске, хрватске, дапаче и босанске и славонске и далматинске.

Народ не има једнога имена, ал има једну душу, једну правну свијест, једну ношњу и обичаје, једну — у кратко — тисућуљетну своју културу. У тој је души толико свога, толико отпорне снаге, да је ни Нијемци, ни Талијани, ни Мађари не узмогоше ни сломити, ни понизити. Наш народ суверено презире сваку туђинштину, звала се она „швапштином“, талијанштином или мађарштином. Нашега се народа додуше ухватила у знатном дијелу вјерско-политичка идеја ислама, али ни то не ће, будемо ли људи, шкодити нашему народноме јединству.

Рекосмо ријеч: народно јединство. Али како се зове тај народ? На жалост, тај народ има два имена, два повјешћу и свијешћу оправдана имена, али та два оправдана имена још данас мјестимице потискује: бошњаштво, шокачство, славонство, далматинство итд. Зато је нама први наш идеал, да се народна наша душа што скорије крсти само са два једино оправдана имена, са хрватским и са српским, да Босна и Херцеговина буду мјесто, на ком ће се створити први трајни темељи посвемашњега народнога јединства хрватскога или српскога народа, мјесто да буде упориштем, с којега ће наши народни непријатељи једним махом осјетити све наше хрватске и српске основе.

Посвемашње народно јединство наш је идеал. Не ћемо слоге, компромиса. Слогу углављују различни елементи, слогу треба уговарати, код уговарања треба попуптати, код попуштања се тужи и суди, а то вазда оставља жалац, који прије или после доводи до поновнога расцјепа. Наша је народна душа једна. Сад треба то јединство само манифестирати. На тај један хрватски или српски народ ваља да се ослоне на западу Словенци, а на истоку Бугари, као најсроднији народи народу хрватском или спрскому, народи, који данас имаду посебне своје тежње, али је поуздане наде, да ће се течајем времена и у тежњама зближити туј с народом хрватским, тамо српским.

Народно јединство постостручује народну снагу. Оно је прво увјет, да народ не пропадне. Док народу, па био како му драго мален, туђи утјецај не растроји народне душе, тај је народ непобједив. Ниједан се народ не да на окупу држати осим великом моралном или материјалном силом, т.ј. народном јединственом културом или државном влашћу народном или туђом. Но државна власт, била колико му драго јака, није вјечна као ниједна друга. Она мора коначно пропасти, а онда се распадне и народно јединство. Тако се распала и држава пољска, чешка и њемачка, да не спомињемо, хрватске, српске и бугарске, које ионако бијаху само крње народне државе. Распаше се, јер је туђа култура расцијепила народну снагу и заратила расјепкане народне дијелове.

У Чешкој је и у Пољској њемачко право и њемачки политички утјецај раздвојио народ, да не истичемо вјерских и сталешких опрека, које су за оно доба могле разрушити и најчвршће народно јединство. У Њемачкој се више држало до утваре „светога римског царства“ него до њемачке државне идеје, више до римскога права него народнога, а и то је врло затегло, да се створи јединствена народна култура и по свом духу а не само по језику, што је било понајвећом запреком њемачкому народном јединству. На против Француска, па и Русија дају нам ријетки пример народнога јединства, јер је у тим државама превладала једна култура: у Француској латинска, у Русији бизантска.

Но и Француској је требало посвемашњега друштвеног препорода а Русији реформа Александа II (ослобођење сељаштва, неодвисно судство, градска аутономија, уређење „земства“ итд.) да народна душа у Француској нађе израза тежњи за слободом, у Русији за правицом. Француз хоће слободу, па било му под њом и криво, Славен тражи право, па и стегнули га у њем. То споменусмо, да се добро разумије, што мислимо, кад говоримо о народном јединству. Није то идеал вањске форме, идеал државне власти, политичке „самосталности“, који би се свидјело даровати дипломацији. За нас је само оно народна држава, гдје је народ окупила и на окупу га држи јединствена, јака култура.

Говорећи о хрватској народној култури, не мислимо на посвема нове хрватске културне елементе, него на то, да нам Хрватима треба на кршћанским културним темељима градити и развијати народно правно уређење, народну књижевност, глазбу и умјетност а по готово народну политику. Зато треба критички примати све, што нам долази од запада, а да то узмогнемо треба нам свој суд изоштрити и народну хрватску душу окрепити просвјетом осталих славенских народа, напосе народа рускога.

Зато је нашим народним идеалом и славенска узајамност. За ту се узајамност многи искрено одушевљаваху, а и данас се одушевљавају, али се под њом вазда разумијевала нека заједница крви и прошлости. Ми смо по крви људи, а писана нас прошлост дијели као мало које племе. Али нас вежу заједничке традиције, по свема сродан народни значај и говор, по ком су сви Славени готово један народ. И само на том, што је народна славенска душа и свих славенских народа у главном једна и што су нам језици тако сродни, темљимо своју славенску узајамност.

Мјесто да славенски пук слијепо хвалимо, проучават ћемо његов значај, мјесто да се са сто милијуна грозимо, учит ћемо славенске језике, да нестане међу нама туђинских посредника. За ђаке истичемо напосе, да ћемо мјесто Беча, Граца и Инсбрука истицати предности Прага, Кракова и Лавова.

У Чеха и Пољака учит ћемо се реалној политици, мужевном патриотизму и дубокому схваћању великих европских покрета. У Руса ћемо наћи свјежу и великим идејама продахнуту књижевност, објективно и изванредно богату критику, смионо и ненаткриљиво пјесничтво, а што је понајважније, баш у Руса и то у највиших кругова, напосе и жена има толико смисла за велика господарско-социјална питања, да не ћемо појмити, како су се у нас може губити вријеме сићушним зађевицама и укоченим деклмацијама.

Тад истом пођимо у Њемачку, Француску, Енглеску, па и Америку и небојимо се, да ћемо се изгубити у великом мору свјетске организације, да ћемо се осјећати мали пред споменутим горостасима. О хрватским или српским народним јединством почнимо са здравом схваћеном славенском узајамношћу наставимо, с озбиљним и темељним проучавањем велике западноевропске кулутуре завршимо.

Тврдо смо увјерени, да ће ова два наша народна идела обасјати зраке и трећега нашега идеала: вјерскога јединства католичких и православних Славена. Не мислимо јединства формалнога, које би се прогласило папином булом или закључком црквенога сабора, него оно јединство, које и данас постоји, ако и ријетко, у кршћанским срцима. Што је на око највећа наша несрећа, може бити најјача полуга свих наших тежња, схватимо ли право, што значи, кад кажемо истину: Хрват или Србин, Хрват (Србин) и Славен; католик или православни.

Стјепан Радић

Извори

• Политика, бр. 7.289 од четвртка 16. августа 1928, страна 4.

Види још

• Што хоћемо?

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стјепан Радић, умро 1928, пре 96 година.