Храбрење

Храбрење (Ermutigung) Писац: Зигфрид Аугуст Малман, преводилац: К.С.

Шта генија толико заноси
Кад на земљи смртне људе гледа?
Храбро срце: коју злу пркоси,
Ком не дод’ја борба нити беда; —
Света вера: која људе диже,
Из тамности и облачне ноћи,
К сјајној звезди — к небесима ближе,
Одкуд теку бесмртничке моћи.

Топло срце кадкад лије сузе
А земља их канда радо пије;
Душа не зна ни за које узе,
Слободна се изнад земље вије.
Мир и покој — на земљи га нема —
Преко гроба тек се може наћи;
Бесмртност се главна ооном спрема,
Ко без страха пред смрт сме изаћи.

У долинам’ мрачан облак лежи,
На висинам’ сунце увек сјаје;
У вис дакле, у вис смело тежи!
Тамо светлост божјих луча траје;
Ловорике тамо се зелене,
Венце плету удивљене виле,
Ко ће славе и почасти њене
Нек’ напрегне све душевне силе!

Сви јунаци прошастих времена
Витешки се борише за славу,
Њих не стрше борбе нит бремена —
Смрт им скучи овенчану главу.
По гробљу им разлеже се јека:
Да онамо славна вечност гледи,
Ко се тргне из покоја мека
Пак у смрти саму смрт победи.

То генија дивотом заноси,
Кад на земљи смртне људе гледа:
Хравро срце, које злу пркоси,
Ком’ не дод’ја борба нити беда.
Света вера, која људе диже
Из тамности и облачне ноћи
К сјајној звезди к небесима ближе
Те им даје бесмртничке моћи.

Извор

1865. Вила. Година прва, број 19, стр. 233.