Hrabrenje
| Hrabrenje (Ermutigung) Pisac: Zigfrid August Malman, prevodilac: K.S. |
Šta genija toliko zanosi
Kad na zemlji smrtne ljude gleda?
Hrabro srce: koju zlu prkosi,
Kom ne dod’ja borba niti beda; —
Sveta vera: koja ljude diže,
Iz tamnosti i oblačne noći,
K sjajnoj zvezdi — k nebesima bliže,
Odkud teku besmrtničke moći.
Toplo srce kadkad lije suze
A zemlja ih kanda rado pije;
Duša ne zna ni za koje uze,
Slobodna se iznad zemlje vije.
Mir i pokoj — na zemlji ga nema —
Preko groba tek se može naći;
Besmrtnost se glavna oonom sprema,
Ko bez straha pred smrt sme izaći.
U dolinam’ mračan oblak leži,
Na visinam’ sunce uvek sjaje;
U vis dakle, u vis smelo teži!
Tamo svetlost božjih luča traje;
Lovorike tamo se zelene,
Vence pletu udivljene vile,
Ko će slave i počasti njene
Nek’ napregne sve duševne sile!
Svi junaci prošastih vremena
Viteški se boriše za slavu,
Njih ne strše borbe nit bremena —
Smrt im skuči ovenčanu glavu.
Po groblju im razleže se jeka:
Da onamo slavna večnost gledi,
Ko se trgne iz pokoja meka
Pak u smrti samu smrt pobedi.
To genija divotom zanosi,
Kad na zemlji smrtne ljude gleda:
Hravro srce, koje zlu prkosi,
Kom’ ne dod’ja borba niti beda.
Sveta vera, koja ljude diže
Iz tamnosti i oblačne noći
K sjajnoj zvezdi k nebesima bliže
Te im daje besmrtničke moći.
Izvor
[uredi]1865. Vila. Godina prva, broj 19, str. 233.