Сви мунари лумам' окићени,
„Да речемо: чија је најљепша?
Најљепша је царева мунара,
На њој учи хоџа Алил хоџа,
У руци му теспи од мерџана. 5
Гледала га Хасан агиница
Са пенџера од бијеле куле,
У руци јој кита феслићана
И четири струка џенџефила,
Па дозивље хоџу Алил хоџу: 10
„О Богу ти, хоџа Алил хоџа!
„Дај ти мене теспи од мерџана,
„Ја ћу тебе киту феслићана
„И четири струка џенџефила.“
Она мниде, нико је не чује, 15
Зачуо је ага Хасан ага;
Хасан ага под кулом сједаше,
Па пригрну ћурка зеленога,
А под ћурак узимаше ћорду,
Ето ти га у бијелу кулу, 20
Па удара вјереницу љубу,
По живу је срцу ударио,
На ножу јој износио сина,
Мртва када у одаји паде.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 206-207.
