Херцег Владислав/56
| ←Петнајсти призор | Херцег Владислав Писац: Јован Суботић ШЕСТНАЈСТИ ПРИЗОР |
ШЕСТНАЈСТИ ПРИЗОР
ВИДОСАВА (у црно обучена уђе нагло у дворану):
Где је? Где је?
(Опази мртва Владислава.)
Ох! Заиста мртав!
(Падне на њега.)
КНЕЗОВИ (поспуштају мачеве. Тишина.)
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Устај сестро! он за род свој умре!
Смрт његова мир ће нам донети,
Или златну слободу сачуват'.
ВИДОСАВА (здраво јеца).
КНЕЗ ВОИСЛАВ (диже је):
Устај сестро! Са твојим именом
Душа му је у рај одлетила.
ВИДОСАВА (клоне опет).
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Устај, сестро! Мени те остави
Да те чувам к’о свети аманет!
ВИДОСАВА (устане и тури га од себе):
Даље иди! ви сте, који знате
Поштовати свете аманете!
О, има л’ где светији аманет,
Нег што небо у њему вам даде!
Па ето вам, како га чувасте!
Код вас живих он ту мртав лежи!
Плач’те са мном ви кћери Захумске,
Прси бијте матере Захумске,
Плачи, плачи мало и велико,
Ваш бранитељ овде мртав лежи!
Ето сестре бесних Османлија,
Да вам газе образ и поштење;
Ту су, ту су дивљи јаничари,
Да вам кољу на грудма одојчад;
Звече ланци, да вас окивају,
И у Турску сужно робље воде! —
Владиславе, па без мене оде?
Ни с Богом ми не хтеде казати?
Но ме ниси, брате, познавао!
Немогу се од тебе разстати!
Нисам могла с тобом у 6ој ићи,
Јера би ми људи замерили:
Ал’ ми нико замерити неће,
Ако тебе у црн гроб одпратим!
(Зграби му нож и прободе се.)
Владиславе, стани, причекај ме! (Умире.)
Ох! радости, са тобом умирем! (Умре.)
СВИ (Плачу.)
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
О несрећна моја Видосаво!
Раздера ми срдце у прсима
Ал’ ти, сестро, замерит’ не могу
Прежалит’ се Владислав не даје.
Заслуга је за таквим умрети.
Ти си један венац у Захумској,
Који на гроб смемо му метнути.
ЗАВЕСА ПАДНЕ
|