Хаџи-Лоја (трагедија у једном чину)

Хаџи-Лоја Писац: Бранислав Нушић

ХЈЏИ ЛОЈА
Реч у своје време у једном чину

ЛИЦА:

ХАЏИ-ХАФИЗ ЛОЈА
ХАЏИ ХАФИЗ КАУКЏИЈА, хоџа
ХАЏИ-АБДИЈА ХАЛАЧЕВИЋ
СМАИЛ БЕГ СЕЛМАНОВИЋ
ШАКИР-ЕФЕНДИЈА БИСЕРОВИЋ
МУЈ-АГА ШАХИНАГИЋ
АБИД-АГА ГАЋАНИН
МУХАРЕМ-АГА ГЛОЂО
АХМЕД ЕФЕНДИЈА НАКО
МУЛ-АГА СМАЈИШ
БУЈРАТ-АГА
РИСТО БУЈАК, српски бимбаша
СИМА СОКОЛОВИЋ
ГРГО ШИШИЋ. шокац из Дон Мусићеве чете
АСИМ, дијете, унуче Хаџи Лојино
СЕДЛИЦ, капетан аустријске војске


Догађа се у Гази-Хустрев-беговој џамији, у Сарајеву, на дан заузећа Сарајева аустријском војском.


     Унутрашњост Гази-Хусрев-бегове џамије у Сарајеву. Под застрт пространим ћилимовима и малим сиџадетима, на којима се кдања. Зидови голи свијају се у свод а по њима, на урамљеним таблама, исписи из корана. О своду висе неколико кандила. У левом је ћошку предикаоница са малим кровом и танким басамацима, а у десном врата која с поља воде и о која виси дебело перде. У дну удубљење у зиду. Прозори у дну, с леве и десне стране.
     При дизању завесе Муј-ага Шахинагић. Хаџи-Абдија Халачевић, Шаћир-ефендија Бисеровић, Абид-ага Гаћанин и Ахмед-ефендија Нако, клече и клањају. Далеко испред њих, пред предикаоницом, седи на петама Хаџи Хафиз Каукчија и чита молитву. Они су сви боси, а код врата где је патос незастрт, ред је папуча и јеменија њихових. Лицем су окренути левој страни, тамо где је предикаоница.

ХАЏИ ЛОЈА (Таман кад су они чело наслонили на земљу, он улази и застаје на вратима. За њим Смаил-бег Селмановић, Мухарем-ага, Мул- ага Смајиш и Бајрат-ага. Хаџи-Лоја је огрнут ћурком, у силаву му пиштољи, а у руци пушка кремењача. Он је голема људа, крупна раста а коштуњава лица и буљавих очију. Попала га проседа брадурина а кроз раздрљену кошуљу види му се руно на грудима. Он сачека на вратима да хаџије и аге које клањају дигну главе): Устајте, не сагибајте се више, вријеме је да се исправимо!
МУЈ-АГА ШАХИНАГИЋ (Остајући на коленима и не осврћући се): Ко је то што ни крши закон пред лицем Алаховим? (Наставља молитву).
ХАЏИ АБДИЈА ХАЛАЧЕВИЋ (Осврнув се): То си ти, Хаџија?
ХАЏИ ЛОЈА: Нијесам то ја, но је задња декика то, која је већ куцнула; ваш к’смет то је, који вам се вије над главом као тучни облак над доспијелом њивом. А ви... сагли главе!...
МУЈ-АГА ШАХИНАГИЋ (Завршио молитву и диже се): Сагли смо их, Хаџо, пред Алахом.
ХАЏИ ЛОЈА: А Алах вам казује: исправите се! Исправите се и макните молитву, јер тамо где се ви молите Алаху, ваља ми да прострем оружје! (Дижу се и остали) Алаху је и таква молитва драга. (Бајрат-аги) Ага, стоваруј овђе!
БАЈРАТ-АГА (Излави напоље, па мало затим уносе момци оружје: мартинке, иглењаче; уваљују и једно буре барута и сандук-два муниције. Све то они раде кроз целу идућу сцену, слажући оружје у две-три гомиле).
ШАЋИР ЕФЕНДИЈА БИСЕРОВИЋ: Па шта је, ’аџо? Имаш ли каквијех абера са Маглаја и Травника?
ХАЏИ ЛОЈА: Ево нек ви казује Смаил-бег Таслиџак. Синоћ по акшаму стиже са Врандука. Ама све што ви каже чућете — добро није, нити може добро бит’, кад не хтједосте чути моју прву ријеч, те да смо пексијана оћерали, док још на прагу кућњем беше. Казуј им, беже, све по реду, како си мени казивао. (Седа на сандун с муницијом). Отур, аге, да га саслушамо! (Сви седају около).
СМАИЛ-БЕГ ТАСЛИЏАК (Остао је на ногама): Загазио је Швабо дубоко у нашу земљу и наквасио је већ нашом крвљу. Ето... то је све! Шта више да ви казујем. Јонус ефендија Халачевић закрвавио је Шахин-камен. А и што ће сам, кренуо са њим шиш и голишј, а ми, бези и аге, остали овђе да сачекамо смрт на прагу. И што му посласмо помоћи под Хаџи-Хавизом Хаџи-Јамаковићем, није му од помоћи било. Од Ибрахим-ефендије Таслиџака ни абера нема, а Хаџи Мемед Телал и Ристо Бујак - знате што учинише. А ето и ја, закрвавио на Клокотима, те ме преплави сила и једва се жив кроз Ђелиловицу провукох, те да ви абер донесем. Швабо се већ кренуо из Зенице, те ће до који час замрљат’ и сарајевске сокаке нашом крвљу и крвљу наше ђеце.
АХМЕД ЕФЕНДИЈА НАКО (Пошто су сви поражени вестима занемшш, диже гжаву и тихо): Па што ћеш сад, ’аџо?
ХАЏИ ЛОЈА (Који је брижно наслонио главу на руке и слушао Таслиџавово казивање, на један мах диже главу, устаје на ноге и плаховито): Што ћу, је ли? Гледајте ви што ћете, ви — чији ће ћепенци и сјутра бити отворени да нахране и напоје швапске пексијане и чије ће шаке и сјутра се отворити да из њи’ове погане и крваве руке при- ме пару. Не питајте ви мене што ћу ја, ја знам. Чинићу оно што ми је наредба од самога Алаха; погинућу на овоме топраку земље, бранећи своје. Па ако ништа друго, а оно нека се бар знаде и про- повиједа: био је некад неки Хаџи-Лоја, који је знао волети ову земљу, па и погинути за њу! Ето — то ћу ја, а питајте се ви што ћете?
ХАЏИ-ХАФИЗ КАУКЏИЈА: Не замјери, Хаџо, да и ја кажем ријеч. Тежак нам прекор баци на образ, ал’ ако је хак на твојој страни. нека нам речеш и тежу ријеч. Није вакат да ријеч мјеримо на кантар, већ је вакат да отрпимо један од другога сваку замјерку, како не бисмо трпљели невoљу што ће нас до који час све постићи. Не стављам ја своју ријеч пред твоју, нека буде прва твоја, као што ће и твоја пушка бити прва. Ако је до тога, ’аџо, ни један иза тебе изостат нећемо, јер ће и наше прагове опоганит’ душманска нога, као и твој. Али опет, ’аџо, и збору је мјеста ако се хоће да чује. Ја знам, ’аџо, да хоћеш, али ми реци, Алаха ти, с ким ћеш?
ХАЏИ ЛОЈА: С ким? — То ви питате с ким; ви, који сте подијелили један народ у три вјере, па одвојили га једног од другога, тер се сад свако за се пита: с ким ће?
ХАЏИ-ХАФИЗ КАУКЏИЈА: Ја? — Нед’о Бог!...
ХАЏИ ЛОЈА: Не ти, Хоџа, него они који се питају: с ким ћу? А зар ти не знаш да под кубетима ове џамије има довољно мјеста и за Србе и за Шокце, само када је у нашијем срцима довољно мјеста за њих. А зар није ово и њихова земља као и наша; а зар се нијесмо на њој родили и заједно одрасли? Зар душманин што је пред нашијем вратима, није и пред њиховијем? — Зар крв њиховијех и нашијех дедова није била једна крв — тер ако су нас вјере раздијелиле, зар нас гробови не могу да измире?
МУХАРЕМ АГА ГЛОЂО (Врти сумњиво главом): Може... али, тешко, Хаџо!
ХАЏИ ЛОЈА (Осврнув се, спази на вратима Гргу Шишића): Не верујеш, је ли? А ти се осврни па виђи! Први пут је данас Шокац закорачио у џамију. Добро нам дошао, Грго!
ШИШИЋ: Боље ве нашао и у добри час!
ХАЏИ ЛОЈА: Јеси ли сам?
ШИШИЋ: Не, имадем собом и двојицу-тројицу шокаца, колико ми је заостало иза моје чете.
ХАЏИ ЛОЈА: Мул-ага, покани их нека уђу! Има данас у Хусрев-беговој џамији мјеста за све три вјере! Алах је нада све!
МУЛ-АГА СМАЈИШ (Излази на двор, па се одмах враћа и с њим два три шокца. Прилази Хаџи-Лоји): Ево га иде и Ристо Бујак са својијема.
ХАЏИ ЛОЈА: Дајте му пута и мјеста! (Мухарем-аги). Зар још не верујеш, Мухарем-ага? Виђи.
РИСТА БУЈАК (У богатом херцеговачком оделу. За њим Симо Соколовић, који носи тробојни српски барјак а за овим још два три Срба): Добра ви срећа, браћо и јунаци!
СВИ: Добро нам дошао, Ристо!
ХАЏИ ЛОЈА: Бјеше јунак, Ристо, кад смо се међу се крвили, бићеш ни и сад добро дошо, кад ћемо сви заједно!
РИСТА БУЈАК: Нека нам није проста она крв! Сваку кап жалим и сваку ћу кап понијети на они свијет, као кап гријеха који смо сви заједнички згријешили.
ГРГО ШИШИЋ: За те гријехе и сустиже нас казна. Нашу лијепу домовину прегазила је ево туђа сила, а из наше крви — понићи ће тешко ропство, под којим ће поколења цвиљети.
ХАЏИ ЛОЈА: Па сад... што ћемо?
РИСТА БУЈАК: Што ти речеш, Хаџија!
XАЏИ ЛОЈА: Не, већ што сви рекнемо. Зато смо се и сабрали да се свачија чује, па онога чија буде најбоља, тога да слушамо ријеч?
АБИД-АГА ГАЋАНИН: А хоћете л’ чут и што ни душман поручује?
ХАЏИ ЛОЈА: А од куд у те његове поруке?
АБИД-АГА ГАЋАНИН: Пресрете ме ови час Сунулах-ефенди Соколовић, те извади из недара ове хартије, вели: то је царска порука. Вели: Хавиз-паша везир отишао је у Зеницу да поздрави ђенерала Филиповића и да му каже, како је Сарајево хаз’р да се без пушке и џебане преда аустријској војсци...
МУЛ-АГА СМАЈИШ (Пресеца му реч): То нека се предају царски већили и мејмури, а народ, бели, неће.
ХАЏИ ЛОЈА (Казује му руком да не пресеца реч).
АБИД-АГА ГАЋАНИН (Наставља): Па везир остаде тамо у Зеници као талац, а ови што пођоше са њим, срамни се вратише и донијеше ово. Веле: Везир рекао нека се растури међу народ.
ХАЏИ-ХАФИЗ КАУКЏИЈА: Па сједите, браћо, тер да га чујемо. (Старији поседају, а млађи остају на ногама).
XАЏИЛОЈА (Узео је прокламацију од Абид-аге, развио је и презриво прелетео очима, па је додаје Соколовићу, а сам седа): Читај на глас, Симо, твојијем је словом писано.
СИМА СОКОЛОВИЋ (Додаје барјак једноме од Срба, на развија прокламацију и на глас чита): „Становници Босне и Херцеговине! Трупе аустријског цара и мађарског краља, на прагу су да пређу границе ваше отаџбине. Оне не долазе као непријатељи да насилно отму ове земље, већ као пријатељи, да учине крај злима која не само што пустоше кроз читав низ година Босну и Херцеговину, већ прете мирном животу аустријских пограничних земаља. Цар је с болом сазнао, да грађански рат пустоши ове лепе земље, да њихови становници међу собом ратују, да су промет и трговина прекинути, да су ваша стада остављена на милост
и немилост пљачци, да наша поља нису поорана и да су се беда и несрећа одомаћиле како по градовима тако и по селима...”
МУЛ-АГА СМАЈИШ (Прекида): Виђи, виђи... колико цара забринуле наше невоље!
XАЏИ ЛОЈА (Маше му руком да не прекида читање): Чујмо га до краја!
СИМА СОКОЛОВИЋ (Наставља читање): „Велики и тешки догађаји онемогућили су вашој влади да на сталној основи васпостави мир и ред на којима почива народно благостање. Цар и краљ није могао даље гледати и трпети, како у суседству његових покрајина влада насиље и неред; како беда и оскудица наваљују све више и више на границе његове државе. Он је свратио поглед европских држава на ваш положај и у савету народа је једногласно закључено да вам Аустро-Угарска поврати ред и благостање који вам тако дуго оскудевају. (Међу слушаодима потмуло мрмљање и покрет). Задахнут жељом за ваше добро, Његово Величанство Султан се нашао побуђен да вас повери заштити свога моћнога пријатеља Цара и Краља. И тако ће се царска и краљевска војска појавити у вашој средини. Она вам собом не носи рат, већ мир...!
РИСТА БУЈАК: Благо нама и до вијека! Доноси нам мир на пушци.
МУХАРЕМ АГА ГЛОЂО: Чим су загазили Саву, а они је закрвавили нашом крвљу, па сад пишу да нам носе мир!
ХАЏИ ЛОЈА: Чујмо сваку ријеч! Читај, Симо!
СИМА СОКОЛОВИЋ (Чита даље): „Наше ће оружје сваког штитити и никог неће узнемиравати. Цар и Краљ заповеда: да сви синови ове земље уживају подједнако право по законима; да сви буду подједнако заштићени у њиховом имању, њиховој вери и њиховом животу. Ваши се закони и ваше установе неће самовољно уништавати и ваши ће се обичаји и ваше нарави штедети...
МУЛ-АГА СМАЈИШ: А не помену нам главе... Њих нам, дабоме, неће штедети!...
СИМА СОКОЛОВИЋ (Чита даље): „Ништа се неће без зрелог процењивања ваших потреба мењати. Стари закони ће важити све дотле, докле се нови не донесу. Очекује се од свих светских и духовних власти да одржавају ред и потпомажу владу. Приходи ових земаља ће се употребљавати искључиво на њихове потребе. Заостали се данак из последњих година неће прикупљати. Царска и Краљевска војска неће угњетавати ни узнемиривати земљу. Што се за њу буде од становништва тражило, то ће се новцем исплаћивати. Цар и Краљ зна за ваше недаће и жели вам срећу...”
МУЛ-АГА СМАЈИШ: Баш му од срца хвала! И ми њему!
СИМА СОКОЛОВИЋ (Чита даље): „Под његсвим моћним скиптром живе заједно многи народи и сваки говори свој језик; он влада над следбеницима разних вера и сваки слободно исповеда своју веру. Становници Босне и Херцеговине! Предајте се с поверењем заштити славом увенчаннх застава аустро-угарских; примајте наше војнике као пријатеље; покоравајте се властима, одајите се опет раду и бићете штићени у његовим плодовима!
                                Главнокомандујући
                             Царско Краљевске војске
                                ЂЕНЕРАЛ ФИЛИПОВИЋ.“
ХАЏИ ЛОЈА (Након читаља настала је тишина. Хаџи-Лоја се диже и осврћући се, посматра све): Ето... чули сте... Реците, вјерујете ли?... (Пауза. Сви ћуте). Хоћете ли казат’ што мислите?
АХМЕД ЕФЕНДИЈА НАКО: Ја не знам што ћу рећи, а и нема се што рећи. Кад би тако било, како ту пише — па и дај Боже! Но, и ако није тако, што би? Ударићемо на велики белај, јер што Баб-Алија и јевропска конгра ријеше, не може хезела томе на пут стати. Кажи нам ти, Хаџо, што мислиш да чинимо?
ХАЏИ ЛОЈА: Ја сам своје рекао, а рећи ћу и сад. Ну да чујем и вас. Што ти велиш, Ристо?
РИСТА БУЈАК (Диже се и прилази ореди): Браћо, сви од реда чусте, што нам генерал нуди. Нуди нам мир и љубав коју нам на пушци носи! Ако све ово што ту пише, генерал у име царево збори, а оно је баш царски и слагао. Зар тамо, под његовијем скиптром живе многи народи у миру и љубави, те сад и ми да станемо под тај скиптар? Еј, да ви је знат’ како је тамо? А ја сам одио у те стране па ћу ви рећ. Та гђе год је нашао брата, он га је разбратио; ни један народ с другијем не сусједује, ни један с другијем не другује, нити ћеш два наћи да живе у миру и љубави, докле гођ његов скиптар досеже. Ето ту, у првоме комшилуку, разбратио је Србе и Хрвате, те се под његовијем скиптром кољу ко душмани. Зар они да нам донесу мир и љубав? Отеће од вас џамију, да саграде нама цркву, отеће од нас цркву да саграде вама џамију, све док нас не заваде. Завадиће и нас међу собом и нашу ђецу са њиховијем оцевима; научиће их злу, одучиће их да воле своју земљу, своју вјеру и своје огњиште. У његовој је земљи пуно жгадије, која је кадра служит’ по два и три цара; све ће то довести у ове наше лијепе крајеве, те ће просути кроз земљу лаж и злу ријеч, те ни брат брату неће више вјеровати. Школе ће нам угинути, у црквама ће се угасити кандила, а наша најбоља ђеца трунуће по аустријским тамницама. Ето, то ће нам донијети Аустрија; то је донијела и свима осталима, који у њезиној држави уживају мир и благостање. Недај ми, Боже, да то аустријско благостање очима сагледам, рађе ћу с вама погинут’ овђе, на прагу ваше џамије.
МУЛ-АГА СМАЈИШ: Тако је, Ристо, и алал нека ти је та ријеч.
ХАЏИ ЛОЈА: А што ви остали велите?
ХАЏИ АБДИЈА ХАЛАЧЕВИЋ: А што бисмо рекли? Ја велим: лако је изгинути, тешко је невољу жив дочекати и погледати јој у очи. Нијесам међу последњима да дадем и живот за добро ово земље, али, хоће ли јој бар хаснити мој живот? Хоћу бар, умирућ’ да знам, е сам дао главу за добро својега народа.
СМАИЛ-БЕГ ТАСЛИЏАК: Ја вељу, Хаџија, гинут’ се мора; јали сад јуначки, јали после, кад уљегне швабо и веже нам гајтан око врата, те нас стијеже годину и две и три, док нам душу не ишћера. Знам ја да од наше смрти неће бити фајде народу, ал' нека наша смрт бар рече Јевропи, да смо и ми народ, те да ми нијесмо њен кусур, који ће она поклањати коме стигне! И нека јој каже: да је Аустрија уљегла у ове земље само преко нас мртвијех, јер њојзи другога пута у ове крајеве нејма.
ХАЏИ ЛОЈА (Узбуђен, наслања руку на раме Таслиџаку): Беже, хвала ти за ову ријеч! Тако су сви Селмановићи, твоји дједови, зборили, а тако ће зборити и њихови унуци, док им дотраје понос Оџаковића. Авај, али ако нам ћесарови лижисахани тај понос скрхају, шта ће онда моја лијепа Босна?! А то ће доћ'!... То ће доћ'... то нас чека!
ГРГО ШИШИЋ: Хаџо, хоћеш ли ми дати из’н да и ја кажем своју ријеч? Под твојом заставом и под твојијем бајраком, ти нећеш искупити много католика — свега нас два-три, што смо остали из славне чете Дон Ивана Мусића. Још није ни уљегла Аустрија у ове крајеве, а већ је оне друге завадила са вама муслиманима и са вама православнима. Наши су фратри развили злу проповијед, да Аустрија доноси у ове крајеве и католичку вјеру, која ће сад загосподарити. Та нам вјера не да расвијестити се, те да видимо да смо крв једне крви, и да смо кост једне кости са вама. Али и оволико, колико нас је, ми смо дошли да са вама изгинемо, бранећ’ праг ове куће. Наша ће крв, ваљада, научити нашу браћу, да нас вјера може дијелити пред олтаром црквенијем, али не и пред олтаром отаџбине. Је ли ти доста за свјето дјело и толико крви, колико је нас четворица можемо дат’?
XАЏИ ЛОЈА: Доста је и једна кап, само нек се измијешају све три крви заједно. Нека сви заједно изгинемо!
ХАЏИ АБДИЈА ХАЛАЧЕВИЋ: Реци нам, Хаџија, и ти своју ријеч. Не чусмо шта ти велиш о ћесаровој поруци и ако знамо да јој не вјерујеш.
ХАЏИ ЛОЈА (Погдеда их све редом): Ја велим само једну једиту ријеч: Изгинућемо! Изгинућемо, а нећемо дати ову стопу земље, на којој смо поникли. Ја ћесаровој поруци не вјерујем, јер знадем да је свако скупо платио когођ је њојзи повјеровао. У Швабе нема бесе, те да му на ријеч вјерујеш. Чујеш ли, што нам поручује, вели: наша су поља непоорана, те њега стала брига! А ја велим: тешко оном пољу, које забразди ћесарово рало! Поораће они, јест, — поораће ова наша лијепа поља, али за то — да саберу плод, те да нахране своју гладну жгадију. А кад их они поору — знајте, ми ћемо се као фукаре потуцати по свијету и без поља и без рала, и куцаћемо на туђа врата, да просимо хљеба. Да нијесу обрстили на својој њиви све што се могло, не би се они ни кретали у наша поља. (Пауза. Посматра их све). А што ће бити од наше куће, кад та жгадија једном закорачи праг? — Знадете ли? Учиниће нас пошљедњијем милнетом. Законе ће нам уништити, а адете испоганити. Гробља ће нам прекопати, а темеље кућне разорити. Смијаће се светоме езану, којим Алаха мујезин поздравља с минарета, а прогониће ону пјесму, којом је наш народ од увијек своје дерте казивао. Неће он нас питати, којим ми језиком знамо и умијемо зборити: неће он нас чути што су наши стари тијем језиком од вајкада зборили, но ће рећи: у мене је шидет, мој је језик господар! И настануће најгоре вријеме... живи ће завидјети мртвима, а гробови ће бити куће среће. Угасиће се наше племе; потамнеће имена онијех славнијех оџаковића, који су везировали и пашовали, а којима се Босна поносила пред свијетом. Зарђаће њихово оружје, а по њиховим кулама замрежиће се паучина. — Са гробовнијех каменова истрће се ријечи славе и они, који су увијек пјевали, отпочеће да плачу... Настаће пошљедње вријеме; они — у којијех је остао рз, неће се смјети у очи погледати, а они, — у којијех је остало срце, сузом ће се поздрављати!... Тешко Босни и сад и до вјека! Нити ће кад дићи главе, нити ће кад наћи правде у свијету. Нашој невољи нико вјеровати неће, а нашему злу нико помоћи неће, јер ће свако рећи: „Ви да народ бијасте, изгинули бисте, а не бисте пексијана на праг пустили!..” (Нема тишина. Говор учинио дубок утисак, те сви оборили главе. Он их погледа редом). Шта више да ви казујем? — Бирајте сами што ћемо и како ћемо?...
ШАЂИР ЕФЕНДИЈА БИСЕРОВИЋ: Што бих послије овијех речи, до да сагнем главу и Алаха да замолим за милост. Што ћеш, кад смо зло, — које нам казујеш — тако доцно сагледали! — До јуче смо се клали међу собом, три вјере, а сад се миримо. Зар не бијаше боље, да смо се мирили заједно да живимо, но што се миримо заједно да изгинемо?
ХАЏИ ЛОЈА: Научићемо оне, што дођу за нама.
ШАЋИР ЕФЕНДИЈА БИСЕРОВИЋ: Камо да бијаше неко, да нас за времена умудри, а сад...? Па и да отјерамо душманина с прага, хоћемо ли бар послије бити браћа? Неће ли ови Шокац рећи: „Пречи је мени Папа од Босне!” — А неће ли ови Србин рећи: „Ја имам свој бајрак од три боје...”
ХАЏИ ЛОЈА: Чекај... не збори даље!... Ови бајрак, је ли?... (Показује на барјак који држи Соколовић). Не — он нас не дијели — он нас збира!... (Дочепа барјак и откине са мотке). Бајрак је то Српскога Народа, а ове три боје, то су три вјере једнога народа!... Виђи.... (Савија од барјака себи турбан око главе)... од њега ћу турбан саградити, и под тијем турбаном — погинућу! Под њиме ћу слатко умријети!..
СВИ (Узбуђено): А!... а!... Алал ти, хаџо!...
ХАЏИ ЛОЈА: Па јесмо ли измирени сада?
СВИ: До вијека!...
ХАЏИ ЛОЈА: И хоћемо ли заједно да изгинемо?
СВИ: Хоћемо!... (Споља се чује плотун).
ХАЏИ ЛОЈА (Махне им руком да ућуте): Шта је?
МУЛ-АГА СМАЈИШ (Истрчи нагло из џамије).
РИСТА БУЈАК: Биће да је уљегао! (Плотун).
ХАЏИ ЛОЈА: Швабо?...
РИСТА БУЈАК: Он!...
ХАЏИ ЛОЈА: Ај, браћо моја!... Ај, јаде мој!... Све је друго доцкан... и једино што нам је остало, то је: да изгинемо!... (Чешће појединачно пуцање).
СВИ: Изгинућемо!....
МУЛ-АГА СМАЈИШ (Дојури с поља): Хаџо, уљегао је! На Будаковићима, по Вратнику и Бјелавама, све је под силајем, и ено — пушка трешти!...
ХАЏИ ЛОЈА (Соколовићу и једном католику): Идите!... Потеците брзо!... Нека на вашијем црквама сва звона зазвоне наопако!... Нека се буди народ!... (Они одлазе). А ви, браћо, граб’те оружје!... (Сви грабе оружје. У том се чује топ. Хаџи-Лоја притрчи левом прозору). Требевићу, висока планино; зар је то твој поздрав шехер-Сарајеву?... (Плотуни се понављају и чује се музика, која свира марш „Hoch Habsburg!...“). Чуј!
...Чуј, море, чуј пексијана!... Хоће да угуши јаук жена и писку ђеце, коју његови солдати кољу, па удара у зурле и гочеве!... Ако... ако... свирај!.. Заглуши глас онијех што умиру, нека га не чује Јевропа, која те је амо послала!
ГРГО ШИШИЋ: То је ћесарева пјесма, што је свирају!
ХАЏИ ЛОЈА: Вараш се, Шишићу! Пјесма аустријскога ћесара, то је јаук и писка крваве босанске сирочади, а не то што чујеш! (Плотуни и звона са разних страна. Музика престаје).
СИМА СОКОЛОВИЋ (Враћа се): Уљегли су са свијех страна у град, а понајпрво шљегли с бријега у Сагарџије! Сарајево са двије стране, испод Бакија и Горице, гори!... Од Требевића слази силна војска и сви сокаци већ су пуни душманскијех солдата!... Пошљедњи је час Хаџија!...
ХАЏИ ЛОЈА (Ристи и Шишићу): Приђите амо. Дедер да се закунемо сваки по својој вјери. Ево, чујте мене првог! (Диже руке у вис). Тако ми Алаха и Пејгамбера, и тако ми дина — погинућу, а предат’ се нећу! (Учини темена). Валахи! Билахи! Талахи!
ГРГО ШИШИЋ (Диже шаку): Тако ми Исуса и Дјеве Марије, погинућемо — а предат’ се нећемо! (Прекрсти се католички).
РИСТА БУЈАК (Диже три прста): Тако ми Свете Тројице, Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Свјетога, и тако ми часнога крста и Крснога имена мога, погинућу, а предат’ се нећу!... (Прекрсти се). Амин, да Бог да!...
(Напољу труба, лдотун и један топ).
ХАЏИ ЛОЈА: А сад, браћо, задња је декика! Праштајмо један другом и опростите, ако сам ђекад кога увриједио!...
СВИ: Нека ти је просто!...
ХАЏИ ЛОЈА: И вама, браћо!... Хајде, сада сваки на своје мјесто!... (Шишићу). Ти се клањаш Западу, је ли? Па — хајде тамо! (Покавује му западни прозор). Ено — они пенџер гледа на Запад.
ГРГО ШИШИЋ (Одлази, за њим његови људи и одмах се намештају и почну пунити пушке).
ХАЏИ ЛОЈА: А ти, Ристо, клањаш се Истоку? — Ено, они пенџер гледа на ту страну, ђе је твоја вјера!.... (Покаже му источни прозор). То нека буде твоје мјесто, ђе ћеш се бранити и погинути!..
РИСТА БУЈАК (Поступи као и Шишић).
ХАЏИ ЛОЈА: Дете и ви остали! Дерите то перде са врата, па кој’ на пенџере, а кој’ на врата и не жалите џебане, јер се дуго нећемо борити, па бар да се јуначки искупимо! (Напољу борба ближе и јаче. Трубе. Звона). Хај, Србине, брате! Има једна молитва, којом све три српске вјере знају да се помоле Богу у један глас! Дете, браћо, казујте за мном ту молитву! Ево — ја ћу први! (Приђе вратима и преко рамена оних, који су заузели врата, опали пушку. Сви припуцају, а он потрчи свакој гомили и храбри их све). тако!... тако!... Нека и ваше мајке закукају, кад ће наша ђеца и онако довијека кукати за Босном!.. (Прилази једном прозору и опали пушку). Стани (сви престану пуцати). Хоџа-Какучи Ефенди! Иди, тако ти дина, горе на минаре, и пјевај Алаху и моли му се за наше душе, а ми ћемо гинути! Пјевај гласно! Нека се твоја молитва разлеже широм Сарајева, нека се онај народ што гине сјети, — да има Бога и у Бога правде, која ће га освијетити, ако ми кадри нијесмо!...
ХАЏИ-ХАФИЗ КАУКЏИЈА (Остављајући пушку): Поћи ћу, Хаџо, без оружја! Моја молитва, нека ми буде оружје! (Улази у отвор, којим се пење на минаре).
РИСТА БУЈАК (Пошто је избацио пушку): Скидох једнога с коња!
ХАЏИ ЛОЈА: Бар си га попео на небо!... (Наставља се борба. Хаџи-Лоја прилази час једном час другом и где нађе мјеста пали и сам пушку).
АСИМ (Дотрчи у џамију те право у наручја Лоји): Ђедо!... ђедо!... ђе си ти?...
ХАЏИ ЛОЈА:: Ко те амо посла, дијете, и како си смио?
АСИМ: Ја, ђедо, кроз капиџике, те доспијех да те видим!
ХАЏИ ЛОЈА: Што је дома?
АСИМ: И наја и баба узели су пушке, тер кроз пенџере гађају Швабу. И све жене из коншилука и ђеца, све се то попијело на пенџере и на кровове, тер пуца; а мени наја не да пушке!...
ХАЏИ ЛОЈА (Пауза): Дорашћеш и ти до пушке, а моја ће и ’нако остати пуста! Него, ’ајде, сад, кад си ме виђео, оди, пољуби руку ђеду, па иди кући!... Иди тамо, крај мајке и твоје бабе и реци им селам од мене!
АСИМ (Љуби му руку и доноси је до темена): А хоћеш и ти доћи?
ХАЏИ ЛОЈА (Пољуби га у чело): Реци им, нека мене не чекају! Пази, да те не убију солдати!
АСИМ: Ја ћу кроз капиџике! (Потрчи).
ХАЏИ ЛОЈА: Чекај... Ходи овамо! (Дете се врати. Он му спусти руке на рамена и дубоко му се загледа у очи). Ти ћеш нас преживјети, синко, па упамти све ово што б'ива. Кад дорастеш до ђедове пушке, тада ће већ наше гробове покрити густа трава, а наша ће се имена поборавити! А ти виђи и упамти све ово. Па кад одрастеш, а ти причај! Причај ономе добу, које ће с тобом настати, и реци му: да је читав један народ пропао за то — што се вјерама завео, а да ће васкрснути и мора васкрснути за то — што се на самрти сјетио: да је брат мио па ма које вјере био! Реци онима, који ће живјети у овој лијепој земљи, након двадесет и тридесет година, да смо ми изгинули зато, да бисмо им крвљу својом исписали аманет: Херцег Босна је Херцеговчева и Бошњакова и у њој нема мјеста за туђина! Упамти то, јер ће доћи дан, кад ћете тај аманет сви заједно морати и вјеровати и казивати! (Љуби га у чело). Збогом, синко! Нека се Алахова милост простре на тебе и твоје поколење, те да доживите тај срећни дан, када ће ове, што нам сад силом улазе у кућу, истјерати — ка’ што се сваки неваљалац истерује из честита дома!.. (Напољу плотуни и музика поново). Чујеш ли ону пјесму? То је, синко, погребна пјесма, којом се сахрањује твоја отаџбина! А ’оди, чуј и ову ријеч!
(Узме га у наручја, а деснои испали пиштољ на вратима). Ово је ријеч којом кад будете ти и твоји вршњаци прозборили, васкрснућете своју отаџбину!... (Спушта га, пољуби га у чело и тихо). Иди сад дома, и реци им — нека ме не чекају. Селам свима од ђеда!.... (Музика престаје).
АСИМ (Пољуби му поново руку): Збогом, ђедо, слатки! (Узневерено погледајући на све стране, одлази).
ГРГО ШИШИЋ: Џамија је опкољена!
ХАЏИ ЛОЈА: Али смо ми још живи! (Споља плотун, па онда пјесма мујезинова, која се јасно чује. Приликом плотуна двојица код врата падају). Алах рахмет ејлс’н! Ристо, удри на ту страну! (Отрчи до врата. Настаје живље пушкарање споља и из нутра. Кроз пушкарање, које је појединачно, чује се час мујезинова песма, час труба, час по који метак. Соколовић пада).
РИСТА БУЈАК (Придржавајући га): Бог нека те прости! (Спушта га и враћа се прозору те наставља борбу).
ХАЏИ АОЈА: Алал нека ти је, Симо! Ти учини своје! (Пада Бајрат-ага иједан Шокац). Ето их, продиру! Дедер, браћо! Помените још једном Бога сваки на свом закону! (Падају Халачевић, Бисеровић и Шахинагић. Молитва се јасно чује, затим топ и опет плотун. Падају Абид-ага, Мул-ага и Мухарем-ага. Пуцају очајно. Ристо прилази вратима, где је нагрлула аустриска војска). Овамо, овамо и ти, Шишићу! Ево, навријеше...
СМАИЛ-БЕГ ТАСЛИЏАК (Пада умирући): Богом нека ви је просто, браћо; слатко ми је умријети!...
ХАЏИ ЛОЈА: Благо теби, беже, и сад и до вијека! (Пада Шишић). И ти не заостаде, добри Шишићу!...
ГРГО ШИШИЋ (Умирући): Нико заостати... неће!...
ХАЏИ ЛОЈА: Оживјећемо ми опет!... Оживјећемо у нашим унуцима и тада ће швабо платити сву ову крв која се сад лије! Нећу виђет’, али ћу ја осјетит’ то у гробу! (Пушке: згоди га тане. Он посрне и падне и покуша да се дигне, али опет посрне). Ах, псето крваво! Што ме не погоди јуначки, ка’ и све остале, већ ми зададе рану, да за једну смрт три пута издишем!
АХМЕД ЕФЕНДИЈА НАКО (Који је на вратина и пуца): Је ли ти тешка рана, Хаџо?...
ХАЏИ ЛОЈА: Лашка је но овијех овђе што су мртви!
АХМЕД ЕФЕНДИЈА НАКО: Још нас је тројица само! (Један у том моменту пада).
ХАЏИ ЛОЈА: Није тролица, него двојица! Свака декика носи по једнога! Удрите, не предајите се! (С поља плотун. Пада Ахмед - ефендија). Сам зар остаде, Ристо? Еј, да је бар моћи да ти помогнем! — Али... зло ме погоди!... И мој је крај ту!... (Риста пуца). Оди, Ристо, да се ижљубимо!... (Риста припази. Диже се и љуби с њиме). Алал нека ти је!
РИСТА БУЈАК: И теби, Хаџо!...
ХАЏИ ЛОЈА: Ми гинемо грлећи се, а наши унуци умјеће се загрлити прије смрти!...
РИСТА БУЈАК: Наша смрт, нека им наук буде!
ХАЏИ ЛОЈА: Е’ ајд сад, иди!... па — гини!...
РИСТА БУЈАК (Враћа се вратима и опали пушку. Отуда два пдотуна и он пада. Пауза. Труба засвира. Престаје пуцање. Чује се Мујезинова пјесма).
СЕДЛИЦ (С поља): Предајте се!...
ХАЏИ ЛОЈА (Диже се тешко из гомиле мртвих): Хоћемо ли да се предамо, мртва браћо моја?... Казујте!... Ви ћутите? Не дајете аваза од себе?... Али ја вас разумијем!... Ваша крв ми збори; Босна се само мртва предаје!... (Пада ноново, уморан. Плотун. Труба. Још један плотун).
КАПЕТАН СЕДЛИЦ (Улази са голом сабљом у џамију. Са њим неколико војника. На пољу се догледа војска): У име Европе, предајте се!...
ХАЏИ ЛОЈА (Прибере снагу и диже се на руке): У име Европе, ми смо изгинули!... (Пада. Мујезинова пјесма јасно се чује. На једној џркви звоно тихо удара. Завеса се лагано спушта).

Извори

• Бранислав Нушић: Сабрана дела, књига 7 Мали комади, страна 40-72, Издавачка Књижарница Геце Кона, 1931., Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.